Sećanje na turbofolk
Leto, sezona repriza. Uobičajeno ponavljanje igranih serija, putopisa, snimljenih priredaba, TV portreta... Za gledaoce nekad dosada i zamor, nekad osveženo prvobitno zadovoljstvo. Povremeno i prilika za razmišljanje o tome da li se, šta se i koliko promenilo u međuvremenu.
Mreža B 92 vratila je na ekran dokumentarnu seriju (snimljenu 2004) o subkulturi devedesetih godina prošlog veka, o fenomenu turbofolka, o muzičkom miksu hard-roka i folka, „narodnjaka” i „zabavnjaka”, sasvim specifičnoj zvučnoj kombinaciji koja je prerasla u dominantnu estradnu pojavu. Težište priče stavljeno je na ikone rečenog pokreta, posebno na „veliku epohu Lepe Brene”, pevačice koja je oličavala „duh jugoslovenstva”.
Nekako sa iščezavanjem tog duha povukla se sa scene i Lepa Brena. Ona sada najavljuje povratak, novu ploču, turneje. Gde se to vraća neprikosnovena zvezda iz doba „bivšeg režima”?
Televizija Pink, glavnooptuženi promotor prokaženog turbofolka – zaslužna čak i za uvođenje u život novog pojma „pink kultura” – ne samo da je opstala nego je i uznapredovala. Proširila je sadržaj, uozbiljila se, profesionalizovala. Od „Grand šoa”, svog paradigmatičnog brenda, istina, ne odustaje. Ali to joj je, pravo govoreći, i jedina ekskluzivna celina. Pevačice i pevači sličnog stila, stajlinga i scenskog nastupa mogu se pojedinačno videti i drugde – na RTS-u, na primer. Ni pričaonice u kojima se truća i tračari nisu više samo Pinkova specijalnost – i po drugim kanalima trice i kučine prosipaju se uz jutarnju ili popodnevnu kafu, u radne koliko i u dane vikenda.
U pogledu rijaliti šou programa takođe se trči mrtva trka – tu se za zauzimanje pozicije favorita srčano bori B92 , uz „Velikog brata” i „Kuće snova”.
Slična situacija je i u pogledu humora. Banalnostima Pinkovih „Kursadžija” ozbiljno konkuriše prizemnost „Naše male klinike” na B92. Domaće igrane serije uvek se visoko boduju (i mnogo gledaju) – Pink ne samo kvantitetom nego i žanrovskim osobenostima primorava konkurente da hvataju priključak što uvodeći (B92), što uvećavajući (RTS) sopstvenu produkciju.
Sreća bi bila da se ovo nadmetanje proširi na područje programa za decu, trenutno najsiromašnije i po ukupnoj ponudi, ali i po ukupnoj valjanosti. Među televizijama s nacionalnom frekvencijom jedne su za ovaj domen potpuno nezainteresovane, druge se oslanjaju samo na staru slavu, treće se drže samo marketinško-sponzorskih formi i igara. A deca prosto vape za novim, originalnim, maštovitim, pametnim emisijama. Neophodni su im kvizovi, vesti, serije, TV magazini rađeni po njihovoj meri, a ne kao kopija programa za odrasle.
Vole mali da se igraju velikih, da se stave u ulogu voditelja, glumaca, pevača, igrača... Ali ne deluje baš zdravo kad se iza Pinkovog naslova „Kids njus” redovno ređaju za mališane tako „nezaobilazne”, tako „važne” informacije poput toga koji se holivudski par razveo, šta poznata manekenka misli o retuširanju modnih fotografija, zašto je slavni roker počeo da nosi odeću svoje žene i tako dalje i tome slično.