Kada god je moguće pomažem mladim umetnicima

Jedinstveno izvođenje Šopenovih dela dočekaće publiku na koncertu Ive Pogorelića, slavnog pijaniste, 7. novembra od 20 časova u Kolarčevoj zadužbini, na 54 Bemusu. Ulaznice su prodate u rekordnom roku što pokazuje da je uvek bio voljen u Beogradu, gde je rođen i u kom je napravio prve muzičke korake. Bitni momenti u formiranju Pogorelića počeli su da se događaju od studija na Konzervatorijumu „Čajkovski”, kada se upoznaje i sa gruzijskom pijanistkinjom Alisom Kežeradze, što je odredilo njegov sveukupni život. Kada je 1980. na prestižnom Međunarodnom takmičenju „Frederik Šopen” u Varšavi ostao bez nagrade, pijanistkinja Marta Argerič je napustila žiri, a njega proglasila genijem. Tim skandalom počela je i njegova svetska slava. Usledili su koncerti širom planete, snimci, priznanja i to traje već više od četrdeset godina. Delovanje Pogorelića prati i zapažen angažman na pomoći mladim umetnicima. Osnivač je Fonda za mlade muzičare u Zagrebu 1986. godine, Međunarodnog muzičkog festivala u Bad Verishofenu 1989. i pijanističkih takmičenja u Pasadeni, 1993. godine, kao i u Njujorku 2016.

Svaki vaš dolazak u našu prestonicu donosi muzički doživljaj za pamćenje. Kakve emocije kod vas bude Beograd, Bemus i Kolarac?

Beograd budi emocije svih vrsta, to je grad u kojem sam se rodio i gde je sve počelo. U Beogradu sam živeo do jedanaeste godine, zatim sam otišao za Moskvu. Kolarac budi lepa sećanja i za mene ima posebno značenje budući da sam na njegovoj sceni imao svoj prvi javni nastup, bilo je to čini mi se 1968. godine. Bemus je festival koji ima tradiciju koja seže unazad do vremena moje rane mladosti, ali meni je prvi put da nastupam na tom festivalu.

Koje mesto pripada Šopenu u vašem umetničkom životu?

Šopen je jedan od najeminentnijih kompozitora klavirske literature sa svime što to podrazumeva. On i moja biografija su neraskidivi voljom sudbine i sticajem okolnosti koje su za mene bile izuzetno negativne u tadašnjoj Varšavi, tadašnjoj Poljskoj koja se ne može izvući iz konteksta epohe, društvenog i političkog uređenja koji su tada tamo vladali. Šopen je umro ali nije mrtav, njegova muzika živi i u tome jeste njegova veličina. Ona osvaja i trajno se nastanjuje u dušama i srcima ljudi koji je slušaju. Poveznica s neminovnošću njegove sudbine su osećaji koji su tako duboko proživljeni da kao takvi obogaćuju i osećaje slušalaca i u ovom vremenu. Bolest koja je u njegovoj epohi mogla imati samo jedan ishod, a to je bila smrt, označila je veliki deo njegovog stvaralaštva, uključujući i najuzvišenije kompozicije koje je ostavio, poput Nokturna koji nije bio ni objavljen za vreme njegovog života.

Od prvog ugovora potpisanog 1981. za „Dojče gramofon” sve do 1998. snimili ste 14 albuma, potom je usledila pauza tokom koje ste samo nastupali. Zašto ste toliko pauzirali i tek 2019. odlučili da snimite ponovo prvo Betovena i Rahmanjinova, a početkom ove godine i Šopena, ali za „Soni klasikal”?

Pauzirao sam zato jer sam se spremao za dodatni napor i usavršavao svoj odnos prema instrumentu redefinišući tehniku u potrazi za dubljim slojevima klavirskog zvuka i izraza. Na albumu koji je izašao 2019, prvom nakon niza godina, poželeo sam da predstavim umetničke domete do kojih sam u međuvremenu stigao. Primera radi, sa Sonatom broj 2 Sergeja Rahmanjinova, koju sviram više od polovine života, postizao sam na sceni sjajan, kolosalan uspeh, ali nikada – po mom osećaju – tu nisam bio do kraja zadovoljan. Uvek sam smatrao da postoji još nešto neizvesno, nešto što još moram iščitati, nijansa boje koju moram otkriti. Slutio sam šta se nalazi iza, ali do toga još nisam bio došao. A možda nisu ni drugi. Pomenutu Sonatu izvodio bih svakih pet godina, ali uvek bih imao taj osećaj neotkrivenog. No drago mi je da sam napokon uspeo, za šta mi je trebalo više od trideset godina kritičkog stava. Dve Betovenove sonate koje su takođe našle mesto na albumu potpuno su različite od njegovih ostalih dela. Za mene su bile potpuno enigmatične, prepune tajni, do sada neizrečenih poruka koje ta muzika ima u sebi ne samo u muzičkom već i u instrumentalnom smislu, i žudeo sam iščitati ih. Srećan sam što sam uspeo. Sa novim albumom na kojem izvodim pozna dela Šopena, nastavio sam ići u istom otkrivalačkom pravcu. U „Soni klasikalu” sam našao kvalitetnog partnera koji mi pruža umetničku slobodu i autonomiju u svakom smislu.

Kako procenjujete uticaj koji je na vas ostavio Konzervatorijum „Čajkovski”, a kako List-Zilotijeva škola? Šta je bilo najteže na putu ka stvaranju originalnosti u interpretaciji?

U Moskvi sam proveo deset godina prvo pohađajući srednju specijalnu muzičku školu, a zatim konzervatorijum od 1975. do 1980. Ključan trenutak dogodio se, međutim, 1976. kada upoznajem Alisu Kežeradze, moju buduću suprugu, zahvaljujući kojoj dolazim u kontakt sa učenjima o osnovama zapadne tradicije ruske pijanističke škole, temeljima koje je krajem 19. veka postavio poslednji Listov učenik Aleksandar Ziloti, a koje su Nina Pleščejeva i Alisa Kežeradze nadogradile u 20. veku i to je put koji ja danas nastavljam. Interpretacija je borba, borba za prenošenje onoga što je dragoceno u kompozitorovoj ostavštini.

U kojim i kakvim prostorima ste svirali i koliko su oni uticali na poseban muzički doživljaj vas i publike?

Svaka dvorana je jedinstvena, ima svoj duh koji se sastoji od arhitekture i publike. Profesionalni pijanista uvek mora uzeti u obzir specifičnost dvorane i instrumenta, prilagoditi se i izvući maksimum iz jednog i drugog kako bi koncert bio uspešan. Jedan od načina upodobljavanja okruženju jeste i za mene nužan postupak zagrevanja instrumenta pre samog nastupa, uzimajući u obzir da prilikom ulaska publike u dvoranu dolazi do promene vlažnosti vazduha na koju klavir kao delikatan mahanizam i te kako reaguje. Ja ga zato nastojim uvesti u kondiciju kojom će lakše podneti tu promenu i biti spreman za nastup.

Snimali ste i svirali uživo dela velikih kompozitora. Sa kojim od njih ste imali najteži „dijalog” i kako gradite nove uvide i interpretaciju s obzirom na dobro poznata izvođenja velikih dela?

Uvek u potrazi za iskonskim, u potrazi za inspiracijom koju je imao autor. Moj posao je prezentovati kompozicije genijalnih autora čija su dela svetska muzička baština, rasvetliti ih i prikazati, ispričati njihov sadržaj, priču, nacrtati sliku. U Pragu su me pitali o zvuku, o njegovoj boji. Naravno da zvuk ima boju. Ako je kompozicija zvukovna slika, onda su boje u toj slici vrlo važne. Put do te slike, međutim, podrazumeva razmišljanje, kritičko propitivanje postupka; oslikati kompoziciju bojama zvuka nije nimalo lak posao. U tome ja uvek nastojim biti bolji i smatram da uvek ima prostora za više. I stoga je moj odnos prema radu, kako aktuelnim nastupima, tako i prema snimljenim delima, vrlo odgovoran. Zato nema „štancovanja” albuma kao na traci. Snimam tek kad osetim da je sve priređeno, izrađeno, dorađeno…

Marta Argerič vas je podržala na početku. Da li i vi danas na sličan način pokazujete naklonost ka mladima?

Kada god je moguće pomažem mladim umetnicima, uživam u radu sa njima. Dosta radim i sa mladim orkestrima. Ove godine imao sam dobrotvorni nastup u Splitu gde sam podržao usavršavanje darovitih učenika muzičke škole Josipa Hatzea. Takođe, već godinama imam priliku da čujem i radim sa laureatima Međunarodnog takmičenja „Menhetn” koje se održava u Njujorku. Uz nagradu koja nosi moje ime, oni dobijaju i mogućnost za masterklas sa mnom.

Očekuje vas turneja po Dalekom istoku i Evropi, čini se da sada živite mirnije. Koje su prednosti ove druge faze vašeg života?

Svi se nalazimo na putu koji je ponekad teži, a ponekad lakši. Moj život uvek je vezan za klavir i tako će i ostati.