ODBOJKA NA KAVKAZU

Moralo je i to da se dogodi: samo nekoliko sati pošto su obustavljena ratna dejstva na poligonu Južne Osetije, Rusija i Gruzija ponovo su se sukobile. Ovoga puta u bikinijima, na žalu olimpijskog borilišta u odbojci na pesku. Teško da je od vremena hokejaškog duela SSSR-a i Čehoslovačke, koji mesec po upadu sovjetskih trupa u Prag pre četiri decenije, jedan sportski duel imao takav politički naboj, toliko drame i medijske pažnje.

Dve Gruzijke, u stvari Brazilke koje su u kavkaskoj republici bile samo dva puta da bi dobile državljanstvo, pobedile su favorizovane Ruskinje. Što ne važi za gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, darlinga Zapada koji je u kratkom ratu s Rusijom izgubio poslednju šansu da spreči otcepljenje separatista Južne Osetije i Abhazije i njihovo pripajanje Ruskoj Federaciji.

Uopšte me ne čudi što je ojačana Rusija upotrebila Južnu Osetiju kao povod da jasno do znanja da joj je dosta napredovanja NATO duboko unutar nekadašnje sovjetske teritorije. Poslala je signal da više neće tolerisati otvoreno antirusko ponašanje klijenata poput Sakašvilija koje su Amerikanci dovele na vlast u seriji koloritno kodiranih revolucija.

Kada se svemu dodaju neumorni napori SAD da promovišu Gruziju kao isturenu prozapadnu antirusku bazu u regionu, angažman CIA u Gruziji još od vremena raspada SSSR-a, Sakašvilijeve bliske veze s vašingtonskim neokonzervativcima, zalaganje Džordža V. Buša da Gruzija uđe u NATO, gruzijske rute naftovoda s Kaspijskog mora čiji je cilj da se oslabi ruska kontrola nad energijom, američki projekat priznavanja Kosova – čiji je status Rusija eksplicitno vezivala za Južnu Osetiju i Abhaziju – eto dovoljno povoda za ozbiljno zatezanje odnosa Vašingtona i Moskve.

U SAD su zagrmeli. Govore o „ruskom imperijalizmu” i „brutalno neproporcionalnom odgovoru”. Buš optužuje Moskvu za „invaziju na suverenu državu”, dok njegov potpredsednik Dik Čejni obećava da „ruska agresija ne može da prođe bez odgovora”.

O čemu to govore lideri zemlje koji su, koristeći se lažima, 2003. okupirali suvereni Irak? Nije li to ista administracije koja je leta 2006. blokirala primirje u Libanu? Da li je to vlast koja se ne libi da podrži secesiju Kosova a samo šest meseci kasnije sebe predstavi kao zaštitnika suvereniteta i teritorijalnog integriteta Gruzije? Nije li to, kojim slučajem, propaganda koja je toliko kivna na „ruskog medveda” da zaboravlja da je Gruzija započela rat i da su u Chinvaliju stradali mnogi civili? Biće da je sve to nevažno jer je Gruzija u vizuri Zapada „divna mala demokratija”.

Kavkaski konflikt, koji je razgolitio mnoge hipokrizije i otvorio ozbiljne dileme, imao je potencijal za sukob Rusije i Zapada, ali su i Moskva i zapadni lideri želeli da izbegnu takav epilog.

Šta bi, međutim, bilo da su se ostvarile želje američkog predsednika i da je Gruzija, zajedno sa Ukrajinom, primljena u članstvo NATO? Ako članstvo nije samo labavi iskaz prijateljstva, svaki napad na Gruziju bi u tom slučaju morao da se smatra napadom na NATO, što bi podrazumevalo odgovarajući odgovor.

Neki tvrde da bi punopravno članstvo Gruzije u NATO delovalo kao faktor odvraćanja Rusije. Sumnjam da bi se Vladimir Putin uzdržao nemo posmatrajući kako NATO zaokružuje Rusiju preko lojalnog američkog saveznika u Tbilisiju, toliko lojalnog da je retko ko znao da Gruzija ima 2.000 vojnika u Iraku. Sumnjam takođe da bi NATO ušao u rat s Rusijom zbog nesuvislih poteza gruzijskog predsednika.

Gruzinac ima iza sebe međunarodno pravo, ali autoritarni vlastodržac koji udara na opoziciju i nezavisne medije se preigrao. Računajući da biti demokrata ne znači ništa drugo nego biti uz Zapad, poslao je trupe za Južnu Osetiju i tako Rusima na srebrnoj tacni dao priliku da pokažu svoju rastuću moć. Zapadne prijatelje je uvalio u nevolju.

Sakašvili pripada onoj vrsti preambicioznih ljudi za koje važi gradacija: ističe se, veoma se ističe i – uzalud se ističe. Ukoliko je projekat vojnog osvajanja otcepljenih teritorija njegovo delo, samo je pitanje vremena kada će mu se Zapad zahvaliti na savezništvu. Tako nepoćudni lideri malih zemalja nikome nisu potrebni.

Lako je, međutim, moguće da je Gruzinac žrtva igre koju su mu organizovali, recimo, negde u Vašingtonu. Oni to dobro znaju da rade. Sakašvili im jeste drag, ali ne toliko da pravi previše problema s Rusima.

Sakašvili nesumnjivo želi da celovitu Gruziju izvuče iz sfere ruskog uticaja, ali je vojnom intervencijom izgubio šanse za očuvanje teritorijalnog integriteta. Ne kaže slučajno šef ruske diplomatije da „može da zaboravi” na Južnu Osetiju i Abhaziju. Istovremeno je ozbiljno ugrozio ulazak Gruzije u NATO. Barem dok je on na vlasti u Tbilisiju.

Američki državni sekretar Kondoliza Rajs, ekspert za bivši SSSR, može da nastavi da brani suverenitet Gruzije, ali će morati da ukroti Sakašvilijeve ratoborne porive. Učeći na primeru Gruzije, NATO će ubuduće i te kako razmišljati koga prima. Tri puta će meriti a jedan put seći kada se suoči sa zemljama–kandidatima koje razjedaju separatizmi.

Generali i diplomate Alijanse će sem kredibiliteta budućih članova morati da se pozabave i drugim aspektima situacije: spremnošću Rusije da odlučno uzvrati i činjenicom da je rat na površinu izbacio ograničenu moć Amerike u regionu. Svakako neće biti dobro ukoliko NATO nastavi da potcenjuje nervozu Moskve zbog pokušaja širenja zapadne vojne alijanse na istok.

Kada se sve sabere, kavkaski sukob svakako nije uvod u novi Hladni rat jer i SAD i Rusija već 45 godina rade na izbegavanju vojne konfrontacije. Ekonomski i drugi interesi sprečiće da se kriza pretvori u nešto alarmantno, ali perspektiva tenzije postala je realnija upozorenjem Vašingtona da odnosi Istoka i Zapada mogu da budu oštećeni „u godinama koje dolaze” ukoliko ruske snage ne napuste Gruziju. Komentar sekretara za odbranu Roberta Gejtsa stigao je u trenutku kada je Moskva saopštila da razmatra mogućnost anektiranja Južne Osetije i Abhazije.

Zaoštravanju je dodatno doprinela odluka Poljske da potpiše preliminirani sporazum o planu da postane deo kontroverznog američkog „raketnog štita”. Nema mnogo dileme oko toga da je Vašington insistirao da se potpis na projekat koji ozbiljno uznemirava Ruse stavi usred kavkaske krize.

U ovom kriznom ramu našao se još jedan kandidat za ulazak u NATO – Ukrajina. Varničavi rizici od nekog crnomorskog incidenta s Rusijom postoje, ali realno je očekivati da i Moskva i Kijev znaju gde je linija koju ne treba prelaziti. Konflikt nije ni u čijem interesu.

Sve na kraju podseća na novu vežbanku sile koju Rusi pokazuju u Gruziji, Amerikanci u Poljskoj. Što ne znači da se ne obnavlja Velika igra koja je u vreme britanskog i ruskog carstva potresala Kavkaz i centralnu Aziju. Sakašvili je svoju zemlju podmetnuo kao bogomdan povod. U tome nije jedini.