Vašington ostao bez idealnog partnera

Bivši zamenik američkog državnog sekretara Stroub Talbot zažalio je u jednom radijskom intervjuu zbog toga što je bivši ruski predsednik Boris Jeljcin umro, zaključivši, u osnovi, da je Jeljcin bio važan za Ameriku, jer kad god je pred Klintonovom administracijom bilo neko važno međunarodno pitanje Jeljcin je uvek radio ono što je od njega tražila Klintonova administracija. Ovo zapažanje u velikoj meri pogađa suštinu trenutnog stanja američko-ruskih odnosa. Putinova Rusija je prestala da radi ono što SAD žele.

Naravno, ovo je preterano pojednostavljeno, ali to je glavni razlog zašto američki lideri žale za dobrim starim vremenima kooperativne i slabe Rusije. Kvalifikacija Rusije kao „slabe” bila je definišući element posthladnoratovskog sveta i suštinski važna za novu ulogu Amerike kao hegemona u unipolarnom globalnom poretku. Jeljcinova Rusija – ponižena svojom slabošću, haotična, zavisna od ekonomskog stimulansa i pomoći Zapada, bila je „idealan” partner za američku političku elitu, koja je slavila istorijski „kraj istorije” i nešto što je većina njih pokušala da prikaže kao svoju ideološku pobedu u hladnom ratu.

(/slika2)Američka politička desnica, posebno neokonzervativci uvideli su istorijsku priliku da se uspostavi politički i vojni novi svetski poredak, čije bi obeležje bila konsolidacija neprikosnovene dominacije Amerike, koja bi joj osigurala dugoročne bezbednosne interese i izvoz demokratije i „slobode” širom sveta, makar i pod američkim puškama.

Američka levica, sa sličnom arogancijom, u ulozi Amerike kao svetskog neprikosnovenog hegemona videla je priliku ne samo da širi demokratiju nego i da proturi ideju „humanitarne intervencije”, koja bi Americi omogućila da upotrebi svoju moć da priskoči u pomoć potlačenim i ugroženim narodima širom sveta.

I liberali i neokonzervativci bili su saglasni da je „paks amerikana” počeo i da Amerika mora da prigrli svoju imperijalnu sudbinu.

Vratimo se začas na današnju hladnoratovsku retoriku koja ilustruje krizu u odnosima između dve države i videćemo kako je nedelju dana dug sukob u Gruziji preoblikovao trenutni međunarodni poredak. Jasno je da Jeljcinove Rusije više nema i da je na njenom mestu država koja je mnogo samouverenija, ekonomski i politički stabilnija, sposobna da projektuje svoju vojnu moć u regionu koji je značajan za njene interese i bezbednost. Rusija je takođe naučila „jezik” kojim se pravdaju „demokratski” ratovi. Njeni vojni i politički lideri su prosto ponovili istu onu američku retoriku, koristeći, između ostalih, termine „humanitarna intervencija”, „etničko čišćenje” i naglašavanje „potrebe da se prihvati nova realnost”.

(/slika3)Istovremeno, današnja Amerika pokušava da prevaziđe unutrašnje probleme koji su stvorili podelu među njenim državama na „crvene” (republikanske, ruralne, religiozne i konzervativne) i „plave” (demokratske, urbane, sekularne i liberalne) i nalazi se usred burne ekonomske krize. U vojnom smislu ona je preopterećena daleko izvan kapaciteta, a politički je izgubila orijentaciju pojavom multipolarnog sveta u kojem je Rusija ponovo našla svoju ulogu.

Gruzijska kriza je još jedan veliki poraz spoljne politike Bušove administracije. Odlučna intervencija Rusije i brza vojna pobeda ozbiljno su uzdrmali temelje američke političke i bezbednosne strategije u Evropi, centralnoj Aziji i na Kavkazu. Posledice toga će se, međutim, osetiti globalno. Prvo, Rusija je ovom vojnom pobedom ponovo uspostavila svoju sferu interesa na način koji je razotkrio svu praznoću bezbednosnih garancija NATO-a državama bivšeg SSSR-a. Ne samo da je uspela (barem u skorijoj budućnosti) da zaustavi ulazak Gruzije u NATO nego je verovatno blokirala i težnje Ukrajine. Ovo se može pokazati kao odlučujući udarac za sam NATO, imajući u vidu njegove ozbiljne unutrašnje podele oko Iraka i Avganistana i sve veću želju Amerike da formira dvoslojnu organizaciju, u kojoj bi samo odabrana manjina (zemlje spremne da ih Amerika predvodi u upotrebi sile) donosila odluke.

Rusija je takođe iskoristila ovu priliku da dodatno podeli Evropu na „staru” (Nemačka, Francuska, Italija) i „novu” (Poljska i baltičke zemlje); podela na one koji se zalažu za dijalog i saradnju sa Rusijom i one koji favorizuju sukobe i ograničavanje. To je u skladu i sa Čejnijevim i Ramsfeldovim pogledom na Evropu gde je na osnovu ove podele napravljena razlika između onih evropskih država koje su podržale Ameriku u Iraku i onih koje su se usprotivile američkoj invaziji. Zanimljivo je primetiti da su „stari” i „novi” kampovi ostali u suštini isti, osim što je „nova” Evropa koja je slepo podržala američku invaziju na Irak sada protiv ruske intervencije u Gruziji.

Prosečnog Amerikanca je ovaj rat samo zbunio. Čitava jedna generacija je odrasla za koju hladni rat ne znači ništa. Oni su odrasli u senci jednog novog rata, „rata protiv terora” i on je već stigao do obala same Amerike. Sada je teško očekivati da će oni spremno podržati sukob sa Rusijom koja je u njihovom pogledu na svet čitavu deceniju bila još samo jedna od zemalja. Borbe na Kavkazu i slaba i oklevajuća reakcija Bušove administracije samo su, barem za sada, otkrili bespomoćnost i frustraciju koju većina Amerikanaca oseća dok se Amerika bori da nađe svoje mesto u svetu u kom je nakratko dominirala i u kome sada mora da zauzme mnogo skromniju i realniju ulogu.

Za američke političare i vladine lidere najlakši način delovanja, takav koji će sakriti njihovu nesigurnost zbog promenjene međunarodne ravnoteže sila i njihovu odgovornost za trenutni sukob u Gruziji, jeste prosto da se vrate komotnoj retorici hladnog rata. To je pileća supa koja će američkim vođama pomoći da se osećaju dobro.