„Rolerkoster" stigao do Beča

Od našeg specijalnog izveštača

Beč – Znaš kada sam bila mlada, imali smo nekoliko prodavnica, dva televizijska kanala, dve vrste hleba: crni i beli, dva para cipela. Bila sam srećna, bezbrižna i slobodna. Putovala sam. Leteli smo avionom ne bojeći se virusa, terorista, kraha berze, smaka sveta i rata. Da li veruješ da je takvo vreme postojalo?

Ovo se pitala preksinoć u Beču na srpskom jeziku Dara Džokić tumačeći svoju junakinju Ljilju koja pokušava da održi korak s ubrzanjem, pravilima igre koja diktira novo vreme. Na sceni bečkog Akcent teatra gostovao je beogradski „Atelje 212” sa predstavom „Rolerkoster” Jelene Kajgo, u režiji Milice Kralj koja odslikava svet u kome živimo, aktuelne nevolje današnjice. Tako je i ove jeseni nastavljena, reklo bi se, lepa tradicija „Ateljea 212” da svoja nova scenska izdanja predstavi i publici u Beču, mahom predstavnicima „snažne” dijaspore u kojoj stasava, treća generacija koja i dalje održava blisku vezu sa srpskom maticom.

Šarolika publika različitih godina pratila je scenska dešavanja, nagradivši aktere predstave bogatim aplauzom. „Atelje 212” prošle jeseni gostovao je u Beču, gde je gotovo svaki deseti stanovnik sa naših prostora, sa predstavom „Lažljivica” po delu Nikolaja Koljade, u režiji Stefana Sablića, sa glumačkim tandemom: Jelisaveta Seka Sablić i Gorica Popović.

– Koliko je moguće nastojimo da pozovemo na gostovanja u Beču predstave koje nastaju po tekstovima srpskih autora. Namera je da kroz te komade naši mladi naraštaji osete živu srpsku reč, da pročitaju to delo i da ga razumeju na srpskom jeziku. Veliki broj mladih ljudi ovde, hteli mi to da priznamo ili ne, više razmišlja na nemačkom nego na srpskom jeziku. Pozorište je lakši oblik za razumevanje onoga što je pisac hteo da poruči, otuda naše nastojanje da pozivamo srpske teatre da gostuju u Austriji. Mislim da je to jako važno, zato i animiramo mladu publiku da dolazi na srpske predstave – kaže za „Politiku” Boro Kapetanović, predsednik Zajednice srpskih klubova u Beču i naglašava:

– Kao i svuda i ovde u Beču pribojavali smo se kako će se pandemija odraziti na teatarski život. Mislim da se ljudi polako vraćaju pozorištu, ali da postoji još uvek određena mera straha od zatvorenog prostora. S druge strane pozorišna dešavanja, koncerti, pa i drugi umetnički sadržaji koje su naši ljudi organizovali ovde u Beču nisu imali imali maksimalnu posećenost, što je pokazatelj da kod ljudi postoji i oprez od finansijskih izdataka. Pratićemo u kom će pravcu situacija da se razvija, to naravno ne znači da je interesovanje za kulturu i teatar smanjeno.

Beč je proteklog, sunčanog ali prohladnog vikenda izmamio mnoge porodice, turiste, slučajne prolaznike u prelepe parkove, trgove, šetališta. Gradski mir remetila je ipak u samom centru grada srpska truba i nama dobro poznate note, koje su se čule ispred srpske pravoslavne crkve gde se upravo venčavao mladi bračni par kojem su zvanice „glasno” čestitale novi život uz srpke zdravice. Ono što naše sunarodnike ovde muči jeste to što je, kako kažu, u Beču cena gasa poskupela čak šest puta, a i cene hrane su se povećale.

„Moja Ana će sada da pravi falafel, šelet. Sve će da zaprži guščijom mašću. Pa, halvu ima da muti”, kazivala je preksinoć vremešna Ljilja Dare Džokić bečkoj publici.

– Evo, moja Ljilja stiže do Beča, kao što se u komadu „Rolerkoster” obrela u Londonu, u želji da bude sa svojom porodicom. Puno je naših Ljilja, takvih žena koje putuju po svetu, neke turistički, neke u posetu svojoj deci. Znamo da je Beč prepun naših ljudi i baš razmišljam koliko ima veze sa ovom našom predstavom. Raseljavamo se, kao i drugi narodi, to je to novo doba u kojem ljudi u potrazi za boljim životom, svojim nadama traže lepše mesto pod suncem. I suočavaju se sa raznim situacijama. U svom ovom našem životnom rolerkosteru moramo da očuvamo humanizam jer me to dehumanizovano društvo najviše plaši – kaže Dara Džokić.

Ovo je ujedno prvo inostrano gostovanje predstave „Rolerkoster”, a sudeći po reakcijama publike ovaj brzi voz događaja i emocija i te kako je našao nit sa našim ljudima koji žive i rade u Beču. I ovde se publika prateći nerazumevanje dve generacije, poistovetila sa sudbinama junaka Jelene Kajgo. U ovoj, duhovito napisanoj komediji: odnosno tragediji savremenog sveta igraju i: Katarina Marković, Jelena Petrović, Milica Mihajlović, Vladislav Mihailović, Petar Mihailović i Teodor Vinčić.

 „Svetlana, pobogu, lakše je dete upisati na Oksford nego u vrtić. Adam ima vrlo skromnu platu kao nastavnik, a ja u galeriji dobijam pravu simboliku, i to samo zato što galeriju drži njegov drug, pa se provlačim na crno. A London je jezivo skup. Ako nemam stalan posao, ništa od vrtića. Kapiraš?”, objašnjavala je Katarina Marković koja tumači lik Ane.

– Ana je neko ko se i te kako dobro snalazi u novom dobu, ona je izabrala novo mesto življenja, odnosno London. Priča je ovde u Beču dobila posebnu dimenziju, jer su u sali sedeli ljudi koji su otišli iz zemlje, a koje ova priča malo više golica – kaže Katarina Marković, dok Milica Mihajlović koja tumači Hrvaticu Lanu, odnosno prijateljicu iz Londona primećuje:

– Naša priča se jako tiče ljudi koji žive izvan granica naše zemlje. Nas ima svuda po svetu i ta priča me uzbuđuje. Moja junakinja stiže iz druge sredine, odnosno iz Hrvatske, ali je i to zanimljiv fenomen i pokazuje kako se ljudi ponovo udružuju kada se nađu daleko od matice.

 Lik Šile, kućnog robota, doneo je mladom glumcu Teodoru Vinčiću brojne nagrade. Vinčić je i miljenih ekipe predstave „Rolerkoster” koja je tokom gostovanja i brinula o svom mladom kolegi.

– Šila je osoben junak, razmišlja kao dete koje tek otkriva svet i evo stiže do Beča. Pronalazio sam ga u pokretu i modernom rukopisu, kako već robot može da razmišlja – kaže Vinčić.