Čuvao je šejh užičke hrišćane od nasilja

Užice – Sticaj okolnosti je hteo da dve različite izložbe ove jeseni u Užicu, jedna za drugom, povežu zaboravljeno osmansko nasleđe „malog Carigrada” i priče o dervišima iz davnog vremena. Tako je od zaborava sačuvan starešina užičkih derviša iz 18. veka, koga su hrišćani upamtili po dobru i odobrenju za osnivanje najstarije crkve u ovoj varoši.

U sklopu obeležavanja 160 godina od oslobođenja Užica od turske vlasti, u muzejskoj Jokanovića kući je postavka „U malom Carigradu – osmansko nasleđe iz zbirki Narodnog muzeja Užica”. Jedan pano bio je posvećen starešini derviša šejhu Muhamedu, svrstanom među poznate Užičane.

Zatim je u holu pozorišta postavljena izložba arhivskih dokumenata o velikom piscu Meši Selimoviću, čije pero je neprevaziđenim načinom dočaralo derviše i njihovo doba.

Bili su to povodi da se ovovremeni mlađi Užičani zainteresuju za šejha Muhameda. Doznali su sa izložbe o osmanskom nasleđu (autora Katarine Dogandžić Mićunović i Nemanje Obradovića) da je reč šejh (šeih) arapskog porekla u turskom dobu obično značila starešinu derviške tekije. Kao i da je šejh Muhamed Užičanin, kako tu piše, jedna od najznačajnijih ličnosti koje su se rodile i živele u Užicu.

Predanje kazuje da je on čuvao užičke hrišćane od nasilja i zuluma obesnih, te da je zato stradao. Piše o tome: „U Užicu 1746. izbija buna muslimanske i hrišćanske raje, obe pogođene bezakonjem i nasiljem koje su sprovodile lokalne vlasti, a pod patronatom beogradskog vezira Sejid Mehmed-paše. Stožer pobune bio je šejh Muhamed, derviš halvetijskog reda, proslavljen po svojim propovedima u džamiji. Nakon što je šejh Muhamed oklevetan na Porti, beogradski paša mu nalaže da napusti Užice i da se sa porodicom i sa pristalicama iseli za Bosnu.„

Sledi odgovor šejha Muhameda aprila 1748. godine: „Nasilje ne trpi ni Bog, ni njegov poslanik, ni naš car. Ako bih ja povlađivao tvom nasilju svojim ostankom ovde i pokorio se tvome krivotvorenom fermanu koji ste sačinili da bi mogli lakše narodu nasilje i nered praviti, ili se nekud preselio, učinio bih izdaju prema Bogu, njegovom poslaniku i našem caru, kao što vi upravljate po ćeifu ili iz neznanja...„

Tu neposlušnost paša je rešio da kazni. „Došlo je do oružanog obračuna vojske i šejhovih pristalica, čije su kuće, kao i šejha Muhameda, zapaljene. On je napustio Užice i krio se  u selu Balotići, na putu od Rožaja ka Prizrenu. Tu se krio do jeseni 1750. kada su ga vojnici pećkog paše Mahmutbegovića pronašli i pogubili. Glava šejha Muhameda odneta je pećkom paši, a telo pokopano na mestu pogubljenja.„

Zaborav je prekrio šejha Muhameda Užičanina koga je hrišćanska raja smatrala zaštitnikom. Redak zapis o njemu ostavio je ovdašnji pekar Miladin Radović prvih godina 20. stoleća: „U Užicu je onda (u 18. v.) bio neki šejh, turski duhovnik, mnogo pobožan i nije nikad napadao na Srbe, te su zato neki Turci omrzli na šejha... Taj je šejh odobrio Srbima da načine sebi malo crkve gde će se Bogu moliti i još neke olakšice, te su i zato neki Turci omrzli šejha. Tada je po svoj prilici podignuta Crkva Svetog Marka na varoši”, beleži Radović.

Ta bogomolja, u ovo doba obnovljena, podignuta je (po novijim podacima) 1721. godine, pa je lanjskom svečanošću sveštenstvo obeležilo tri veka postojanja.