Đukić na meti

Prosto je neverovatno da danas nekome u Fudbalskom savezu Srbije pada na pamet da smeni Miroslava Đukića, selektora naše reprezentacije, samo zato što je napravio loš rezultat na Olimpijskim igrama.

Ne bi bilo ništa čudno u tome da kritike Đukiću dolaze zbog očajnog vođenja tima ili pogrešnog odabira igrača u reprezentaciju, ne bi bilo neobično ni to da postoji bilo kakvo logično objašnjenje u zahtevu za smenu selektora, ali kada kritike dolaze zbog pokušaja da Đukić spreči bruku koja je mogla da nas zadesi, onda bismo morali da se zapitamo zašto je to tako.

U ocenu Đukićeve stručnosti nemam pravo da ulazim, ali ono što znam jeste da njegov tim nikada nije primio šest golova od bilo koje reprezentacije.

Nikada nas nije obrukao izgubivši od nekog tamo Azerbejdžana, Kazahstana i sličnih. U krajnjem slučaju, nikada nije pozvao svoje sinove u reprezentaciju, a neuspeh nije pokušao da opravda „nepokošenom travom na terenu”. Kao da je našim protivnicima, koji su nas ponizili, trava na terenu bila drugačija.

Za kratko vreme (oko tri godine), koliko se bavi trenerskim poslom, Miroslav Đukić je uspeo da postigne jedan od najboljih rezultata u novijoj srpskoj fudbalskoj istoriji, tako što je osvojio drugo mesto na Evropskom prvenstvu za igrače mlađe od 21 godine.

Uspeo je i da napravi bazu mladih igrača za reprezentaciju, koja će, siguran sam, posle toliko godina i toliko poniženja, moći da konačno napravi neki rezultat na jednom od velikih takmičenja.

Konačno, posle toliko godina tavorenja, naša reprezentacija ima igru. Više ne zavisimo od nadobudnih pojedinaca koji glume zvezde ili od Siniše Mihajlovića koji je svojim dugim loptama redovno preskakao sredinu terena, već isključivo od timske igre kakvu je Đukić nametnuo.

U reprezentaciju više ne mogu da uđu mezimci nekih sumnjivih menadžera kojima je jedini fudbalski kvalitet taj što imaju dve noge, već se tim sastavlja onako kako treba da se sastavlja – od najspremnijih igrača koji mogu da pruže maksimum timu.

Dakle, ko onda želi da smeni čoveka koji je „na mišiće” odveo reprezentaciju u Peking? Ko želi glavu čoveka koji je samo želeo da ima najjači tim na Olimpijskim igrama, a što mu nisu dozvoljavali neki koji sebe smatraju „centrom moći”?

Da li su to isti oni koji su pokušavali da dodatno oslabe našu reprezentaciju pre OI tako što su pokušavali da zabrane svojim igračima da igraju za nacionalni tim? Da li Đukićevu glavu žele oni koji su govorili da najmasovnije sportsko takmičenje ne bi trebalo da bude prioritet za našu reprezentaciju? Možda su ti koji sada žele Đukićevu smenu mislili da su Brazilci ludi što dovode Ronaldinja, a Argentinci blesavi što u Peking dolaze sa Leom Mesijem, pa zato su pravili poteškoće kada je u tim trebalo da se dovede neki tamo Duško Tošić, poznatiji kao suprug izvesne folk pevačice, nego kao fudbaler.

Konačno, da li Đukićevu smenu žele oni koji su doveli našu reprezentaciju na rub propasti? Da li su to isti oni koji su svojevremeno u Željku Ražnatoviću Arkanu videli uspešnog sportskog radnika, a ne čoveka koji je čarapu stavljao na glavu više puta nego neko drugi na nogu?

Ili su to oni koji bi i dalje da reprezentaciju koriste kao preduzeće preko kojeg će da promovišu svoje nesposobne ljubimce na kojima će kasnije moći da zarađuju milione od transfera?