Medalju posvećujem našoj državi

Od našeg specijalnog izveštača

Peking, 17. avgusta – Neposredno posle ceremonije dodele medalja u Olimig grin teniskom centru, Novak Đoković je stigao na prijem u ambasadi Republike Srbije u Pekingu, koji je upriličio ambasador Miomir Udovički. Đoković je došao u sportskoj trenerci naše reprezentacije na čijem gornjem delu je pisalo krupnim slovima Srbija, a na grudima mu je bila bronzana medalja.

– Ova bronzana medalja meni kao sportisti mnogo, mnogo znači – počeo je Đoković govor koji je često prekidan burnim aplauzima, pa i ovacijama stotinak zvanica. – Kad su me pitali da li mi ovaj uspeh isto znači kao osvajanje grend slema, ja sam odgovorio da mi znači više. Ovo je događaj koji se pamti celog života a ovo što sam iskusio u Pekingu s našim najboljim sportistima, kao i sa ostalima iz celog sveta, jer ovde je 15.000 sportista, zaista ne mogu rečima da opišem. Ovo se održava jednom u četiri godine, a ko zna šta će biti kroz četiri godine, pa sam iskoristio već prvu priliku da osvojim medalju. Tenis je individualni sport, ali ja ovu medalju ne bih posvetio sebi, već našoj državi, jer znam koliko je ona željna uspeha. Sigurna sam da je ova medalja samo jedna u nizu, a ako ih ne bude više ovde u Pekingu, sigurno će ih biti u Londonu 2012. jer imamo ogroman potencijal koji treba da negujemo.

Đoković je zahvalio ambasadoru Udovičkom i celoj srpskoj olimpijskoj delegaciji „što su doprineli da se srpski sportisti osećaju kao kod kuće”, a zatim nastavio:

– Biti na olimpijadi je veliki uspeh, a osvojiti medalju je priča za sebe. Ovog iskustva ću se rado sećati celoga života. Svi moji uspesi ne mogu da se porede sa ovom medaljom. Ovo je istorijski trenutak jer Olimpijske igre prati čitav svet.

Upitan da kaže nešto o tome kako su se individualci iz tenisa privikli na „društveni život”, Đoković je odgovorio:

– Postoji jedna specifična atmosfera u Olimpijskom selu za koju samo mi sportisti znamo i to je nešto što nikada ranije nisam iskusio. Teniseri vode, uslovno rečeno usamljen život, jer idu s turnira na turnir, u društvu trenera. Iz jednog takvog individualnog sveta ušao sam ovde među najveće sportiste sveta i imao priliku da doručkujem s njima, ručam, večeram, da se slikam i razgovaram, razmenjujem iskustva. Svaki trenutak ovde je dragocen.

Đoković je u svom stilu, sa osmehom koji je osvojio ljubitelje sporta širom sveta, ispričao nešto što govori da ima velikih tenisera koji ne pate od veličine:

– Hteo sam da se slikam s Majklom Felpsom, ali mi je pobegao. Bilo je dosta sportista koji su hteli da se slikaju sa mnom, a i ja sam neke pitao da li mogu da se slikam s njima, kao recimo Jao Minga, Kobija Brajanta, Kipketera...

A. Miletić