Pojas boršča na Balkanu

Počelo je, gde bi drugde nego na Kosovu. Iako su se Rusi iznenađujuće povukli sa prištinskog aerodroma „Slatina” prepuštajući teritoriju snagama NATO-a, Srbija je ubrzo u Moskvi identifikovala saveznika u odbrani svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Spisak gestova zahvalnosti je poduži, od prodaje „NIS-a” i euforije oko gradnje (zaboravljenog) „Južnog toka” preko sporazuma o strateškom partnerstvu do nepridruživanja raznim rezolucijama UN, EU ili OEBS-a koje se tiču Abhazije i Južne Osetije, kasnije i Krima.

Moskva je, vešto se oslanjajući na istoriju, kulturu, veru i „meku moć”, uz malo investicija počela da ostvaruje nesrazmerno veliki uticaj. „Branitelji Kosova” dočekani su širom otvorenih ruku. U zanosu bratstva zaboravljalo se ponašanje Rusije prema Srbiji kroz istoriju pa je proglašavano vekovno prijateljstvo.

Zapadni Balkan je još jednom pretvoren u poligon borbe za interese velikih sila od kojih su neki uticaji – liberalnog Zapada – nominalno dobrodošli, dok su drugi – autoritarnog Istoka – formalno nepoželjni.

Ovdašnja vlast, egzistenicijalno upućena na Zapad, prihvatila je kurs koji je Srbiju gurao u naručje Kremlja, gde sede mnogo darovitiji stratezi i diplomate od naših. Oni dobro znaju da bez emocija definišu ruske interese i da ih plasiraju kroz formulu odbrane Kosova, panslovenstva i panpravoslavlja. U igru protiv „dekadentnih vrednosti” Zapada, što uključuje i ljudska prava, uključena je i Srpska pravoslavna crkva.

Tako smo dogurali dotle da doskorašnji ministar izjavi da će Srbiji biti bolje da što pre prihvati da joj u EU nije mesto – što je poznata retorika Kremlja koji Uniju predstavlja kao promašen projekat nudeći alternativu na Istoku.

Većina građana Srbije – koji nisu obavezni da poznaju istoriju ili geostrategiju – počeli su da slave vlast Vladimira Putina, da ga doživljava kao sveca spasitelja srpskog Jerusalima. Istraživanja govore da je 70 odsto građana protiv sankcija Rusiji.

Ne čudi. Razni tabloidi godinama šire narativ o „zaverama” sa Zapada i planu NATO-a da „uništi” Srbiju, da bi posle agresije na Ukrajinu postali moćan medijski saveznik Moskve. Jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom ostvarila je bum u rejtingu emisijom koja je destilisana ruska propaganda.

I šta sada? U ambijentu novih hladnoratovskih podela od Srbije se zahteva da se odluči. Posle decenija politika dve, tri, četiri stolice nije lako. Srbija je racionalno pokušavala da ostvari svoje interese na raznim geografskim širinama i dužinama, ali to više nije moguće u meri kao do sada.

Pridruživanje sankcijama, koje Zapad očekuje od Beograda, ima sasvim drugu dimenziju od one koju joj pripisuju ovdašnji putinofili. To je gest solidarnosti, potvrda da Srbija nastavlja da brani principe međunarodnog prava.

To što je isto to međunarodno pravo bilo brutalno prekršeno agresijom 1999, dodatno obavezuje Srbiju da osudi rusku agresiju i aneksiju četiri ukrajinske oblasti. To što je Putin, uvezujući Kosovo i Donbas u isti paket, pokazao spremnost da prizna Kosovo, ukoliko se prizna secesionizam koji je organizovao na istoku Ukrajine, trebalo bi da nam bude nauk – ali mnogima koji su zaslepljeni emocijama nije.

Politički blok koji je spreman da predsednika optuži sa izdaju ukoliko promeni stav oko sankcija mogao bi da se pita zašto Rusi ne pomognu srpskoj braći koja se nalaze na raspeću? Zašto Moskva, gde uporno ponavljaju da nemaju ništa protiv ulaska Srbije u EU, ne pokaže minimum razumevanja?

Kaznene mere Srbije bile bi bleda slika sankcija Nemačke. Pošto su stvarni efekti minimalni, u Kremlju bi mogli da kažu: razumemo pod kakvim ste pritiskom Zapada, proglasite te sankcije, a mi vam nećemo zameriti. Ali ne kažu.

Iako prezauzeta na ukrajinskom frontu, Rusija ne odustaje od namere da politički eksploatiše region zemalja koje su u znatnoj meri nekonsolidovane, nedovršene demokratije. Opstrukcija se više ne tiče samo NATO-a – možda i zato što su samo Srbija i BiH van – već i podrivanja članstva u EU istim metodama koje se koriste za slabljenje EU iznutra: finansijskom i drugom podrškom kleronacionalističkim i desnim formacijama.

Moskva pokazuje da želi da utiče na politiku Srbije, da ostvaruje svoje interese na zapadnom Balkanu kao svom „pojasu boršča”. Zato nas, poput omiljenog Putinovog ideologa Aleksandra Dugina, omamljuju porukama da je „središte sveta u Srbiji” .

Kremlju najviše odgovara status kvo na Kosovu jer je to regrutni centar destabilizacije. Tako je i sa Bosnom i Hercegovinom koju paralizuje politika Putinovog saveznika, Milorada Dodika. Tako je bilo u Crnoj Gori ili Severnoj Makedoniji.

Srbija je ne samo pod snažnim pritiscima Zapada već i Rusije – samo se o prvim glasno govori, dok se drugi zataškavaju i kriju kako se ne bi uznemiravali oni koji su nedavno slavili Putinov rođendan, a portrete ruskog predsednika šetali po litijama u Beogradu. Evropskom strpljenju dolazi kraj, a evropski političari, prvenstveno zbog sopstvenih građana, ne žele da u nedogled tolerišu prkos koji pokazujemo prema celokupnoj situaciji u kojoj se svet nalazi.

Zavođenje sankcija Rusiji nije antiruski čin. To je prvorazredan politički gest. I nije zaokret, kako se često čuje u optužbama na račun predsednika. Nema zaokreta. Radi se samo o povratku na geostrateški put koji je Srbija davno odabrala: ka Evropskoj uniji. Ka Zapadu.

To što je na tom putu bilo previše „vrludanja”, kako priznaje predsednik, to što se Srbija Istoku približila u meri koja ne dolikuje zemlji kandidatu za članstvo u EU, i to što je Moskva pokazala na šta bi sve bila spremna zarad svog interesa (priznanje Kosova), moralo bi da bude ozbiljna lekcija vlastima u Beogradu pred kojima je titanski zadatak da objasne da je spuštanje proruske euforije u dugoročnom interesu ove zemlje. Neće prosperitet i zaposlenost doneti ruske, već zapadne firme.