Nejmare, pozvan si na slavu

Fudbal duguje dvojici igrača Svetski kup: to su Argentinac Lionel Mesi i Brazilac Nejmar. Ali veliki pehar se ne poklanja, fudbal nije dobrotvorna ustanova za njegove bogove. Možda jedan od najvećih koji je igrao ovu igru nikada ga nije zgrabio. Zvao se Johan Krojf i igrao je kao Leteći Holanđanin. Bio je kapetan ukletog broda osuđenog da večno lebdi nad travom i da je nikada ne napusti. Da, istina je, Krojf je igrao poput duha koga je bilo nemoguće zaustaviti i srušiti ga. To je bila njegova kob. Čoveku osuđenom da bude duh nije bilo dozvoljeno da uzme pehar, već da njegova veličina bude sećanje na njega, koje nikada neće prestati.

Otuda fudbal ima toliko žanrovskih elemenata melodrame, koja za većinu planete ima nesrećan kraj. Osim za jednu zemlju, jednog heroja i njegovih dvadesetak igrača, plus selektor, koji će pisati istoriju. Zato je početak Svetskog prvenstva u fudbalu, sa prvim sudijskim zviždukom, trenutak kada muškarci postaju nesnosni i neuračunljivi.

S pravom, potraživanje na pehar imaju i francuski i engleski centarforovi Karim Benzema i Hari Kejn. Ali fudbal nije igra kojom se vraćaju dugovi, već polje omeđeno aut-linijom, kojim vladaju igrači koji imaju ideju, hrabrost, srce i deo donjeg trapa koji se vuče po zemlji. Pele, Maradona, Mario Kempes, Gerd Miler, Paolo Rosi, Zinedin Zidan, Lotar Mateus, da ih ne nabrajam još, imali su talenat, ideju i onu stvar i zato se nisu oslanjali na božju pravdu, iako su verovali u Svevišnjeg, već je svako od njih bio genijalan na svoj način i dovoljno hrabar da uđe u pećinu sa blagom i pred milijardama ljudi pred televizorima otme najveći ćup.

Legendarni Brazilac Garinča imao je kraću desnu nogu, bio je invalid, ali je, posle povrede Pelea, preuzeo ceo tim Brazila. Njegova kraća noga bila je njegova prednost, jer svaki bek na svetu je znao da će fintirati uvek na desno, a zatim se stuštiti u sredinu ili centrirati. Šta god bi učinio, bio je nezaustavljiv. Najveće desno krilo svih vremena je bila osoba sa hendikepom, ali je bio dovoljno samouveren da preokrene sudbinu. Sakog čuvara koji bi se usudio da mu stane na put, pretvarao je u ono što je bio on sam. Svaki bek ili half, savršeno geometrijski skladan, postajao je hendikepiran pred Garinčom.

Fudbalska reprezentacija Srbije otputovala je u pustinju, u daleki Katar i danas, kada počinje Svetsko prvenstvo. Svaki od 26 igrača Dragana Stojkovića Piksija mora da zna da u sebi nosi ponešto od igrača koji su upisani u istoriju. Danas počinje velika igra istine, jer kako Piksijevi momci, tako i svi ostali, znaju da naš tim poseduje „ono nešto” što nikada ne može da se racionalno objasni.

Doba je slava, mrak na Beograd pada u 16.30 časova, Svetski rat uveliko traje, utakmice će se igrati na klimatizovanim stadionima koji veličaju jednu od najbogatijih zemalja na svetu, iako su u te stadione ugrađena tela više stotina poginulih radnika iz zemalja nedođija koji su ih gradili. Zabranjeno je cirkanje, iako je „Badvajzer” sponzor FIFA. Kako sve izgleda naopako, nije li to idealno za „orlove”?

Zna to Nišlija! U praskozorje rata u Jugoslaviji, u Italiji 1990. godine, na terenu je Piksi predvodio tim koji je bio projektovan da osvoji Svetski kup. Na klupi je sedeo veliki Ivica Osim.

Da, Piksi je taj koji odlazi u pustinjsku oluju da konačno svede svoje račune sa fudbalom! Oni koje je izabrao su njegovi osvetnici. Ali ako to nije uspeo Šekularac u Čileu, Džajić u Nemačkoj, Pižon u Španiji, i konačno, Piksi u Italiji, mogu li to sada da konačno učine Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović, Dušan Tadić, Sergej Milinković Savić u pesku, na stadionima koji podsećaju na tržne centre? Ima još sličnih, poput nedorečenih Andrije Živkovića i Filipa Đuričića koji imaju sve, ali nisu toga svesni, i naročito Ivana Ilića, zadnjeg ili centralnog veznog koga su još iz kolevke toliko preprodavali po svetu, od Mančester Sitija do Verone. Potisnuti otklon sve trojice prema svojoj zemlji koja ih se odrekla, može da se pretvori u katarzično pomirenje. Srbija ih je prodavala kao belo roblje, a oni su se odazvali na mobilizaciju, čekajući zvuk trube za juriš!

Piksi zato tačno zna šta radi, podiže samopouzdanje na gornju mernu jedinicu i kada kaže da imamo tim za polufinale, nemački mediji su podigli uzbunu. Nišliju su shvatili više nego ozbiljno!

Među četiri najbolja napadača na svetu, Srbija ima dvojicu. Navikao da bude potcenjivan, Aleksandar Mitrogol se ponaša tipično antisrpski. Nije se osvrtao na omalovažavanje, nevidljive klizeće startove s leđa, tradicionalno eliminisanje najvećih u Srba od strane Srba, već je besomučno davao golove. Toliko je zabijao da su i najprosečniji i najnetalentovaniji, oni koji se za sve pitaju, morali da mu se konačno poklone! Mitrogol je uvek znao da je obračunavanje sa takvim propalicama gubljenje vremena i nastavljao je da pogađa i dalje, kao centarfor starog kova koji gradi sebi prostor sirovom snagom, a zatim šutira nogom ili udara glavom. Sasvim mu je svejedno.

Vlahović igra drugačije, kao sportski automobil koji na travnatoj stazi stvara igrača više, pa asistira, ili presuđuje lično, uz sposobnost da se iz drugog plana pojavi sam pred golmanom, kao neželjeni gost na slavi. Ali na slavu se ne zove!

Iza njih će stajati Tadić, centralni kompjuter tima, sposoban da igra solo ili sa ostalima, ako baš mora, a uglavnom hoće, da deli lopte kroz dubinu neprijateljske teritorije, što ga je pretvorilo u legendu Ajaksa. Tadić je shvatio da su njegove ideje brže od njegovih nogu i kao inteligentan momak tako i igra, poput Antoana Grizmana u francuskoj reprezentaciji. Mbape i Benzema su superzvezde, ali Grizman je bos na terenu svetskih prvaka, iako se čini da je propao i u Atletiko Madridu. Tadić je u mnogo boljoj formi od Grizmana, te njegova magija još podseća na Piksijevu. Zato su se odmah prepoznali. Namerno poredim Grizmana i Tadića. Didije Dešan, selektor Francuza, i Piksi će odmah shvatiti zašto.

Sergej Milinković Savić, savršenog italijanskog stajlinga, četvrti je stub. Ko ga ne poznaje, rekao bi da više vremena provodi ispred ogledala, nego na treningu. Kako je vreme proticalo, postao je dokaz kako karakter i znanje uvek pronađu put, kao voda. Sergej je jednako dobar u napadu, sa najboljim osobinama Tadića i Vlahovića, što znači kreativnost, ali se odlično snalazi u pozadini, gde po potrebi, može igrati centralnog i zadnjeg veznog, kao spona između odbrane i napada.

Proglašeni za najslabiju kariku u Piksijevom timu, momci iz odbrane će presuditi prvenstvo. Kako? Tako što će Piksi najverovatnije postaviti naplatnu rampu na centru, ali bez prava bilo kakvog ulaska. Biće to srpski zid, kako se Mitro i Vlahogol ne bi vraćali suviše nazad i gubili snagu. Piksi će komandovati krilima da špartaju od gola do gola – model Robert Jarni – tako da na tim pozicijama treba očekivati najviše izmena.

Uostalom, prvu utakmicu igramo sa Brazilom, 24. novembra, na Mratindan, posvećen Stefanu Dečanskom. Nejmare, pozvan si na slavu!