Igrač na više karata

Malo je ličnosti u savremenoj istoriji Turske koje su, kao Redžep Tajip Erdogan, tako brzo izbile u prvi plan ne samo u zemlji nego i u svetu. Učinio je Tursku nezaobilaznim faktorom u međunarodnim odnosima, pogotovo na evroazijskom prostoru. On je vešt politički igrač koji uvek ima rezervni potez.

Iskusni Erdogan jednom nogom uvek čvrsto stoji u NATO-u. On je nazaobilazan saveznik Vašingtona na evroazijskim prostorima: ka Rusiji, Iranu, Kini. Ali u isto vreme održava dobre odnose sa Vladimirom Putinom i Si Đinpingom. Zato mu zapadni saveznici na pojedine političke ispade gledaju kroz prste. On to umešno koristi, pogotovo što zna kada treba da se zaustavi. Svestan je da je Turskoj (zasad) mesto u odbrambenom sistemu NATO-a, ali često izaziva saveznike.

Turska je nedavno odbila da primi saučešće ambasade SAD povodom terorističkog napada u Istanbulu. Na samitu G20 u Baliju, dan kasnije, Erdogan se sreo sa predsednikom Džozefom Bajdenom i razgovarao o kupovini 40 aviona F-16 i daljoj saradnji dve zemlje. Maltene kao da se pre toga ništa nije dogodilo.

Kada je turska armija 2015. godine na granici ka Siriji oborila ruski avion Su-24, predsednik Putin je blokirao sve čarter-letove ka Turskoj, što je teško pogodilo turističku privredu. Zapretio je da će zavrnuti ventil i na gasovodu ukoliko mu se Erdogan ne izvini. Na trenutak je nastao muk, jer izvinjenje je u turskoj kulturi kao klečanje na kolenima. Posle šest meseci, koji su koštali tursku nekoliko milijardi dolara, stisnuo je zube i izvinio se Putinu. Prvi put u životu. Ali Erdogan je to već naplatio – Turska je sada jedina od retkih zemlja koja nema problema sa gasom.

Erdogan je danas praktično jedina veza između NATO-a i Rusije. Uspešno je posredovao u izvozu žitarica iz Ukrajine i susreta šefova obaveštajnih službi SAD i Rusije. Sada pokušava da u Istanbul dovede lidere dve zemlje koje su u ratu devet meseci. Kada je učvrstio pozicije u zemlji, on je uspeo da se nametne kao nezaobilazan faktor u rešavanju problema muslimana od Bosne, preko Libije i Azerbejdžana, sve do Avganistana.

Kada je pre 20 godina pobedio na izborima, mnogi su verovali da će biti prolazna epizoda. Pogotovo što je kratko pre toga bio u zatvoru zbog recitovanja militantnih stihova: „Džamije su naše kasarne, minareti su naši bajoneti, vernici su naši vojnici…” Pravo iz kazamata je zaseo u premijersku fotelju i poručio: „U Turskoj više ništa neće biti kao što je dosad bilo.” Mnogi su se nasmejali, sumnjičavo vrteli glavom. Više ne.

U Turskoj mu jedni aplaudiraju, a drugi zvižde. Često se čuju i dileme: islamista ili reformator, harizmatična ličnost ili vašarski populista, diktator ili poludemokrata. On je u isto vreme sve to – manje ili više. Posle promene ustava i uvođenja predsedničkog sistema sve poluge vlasti su sada u njegovim rukama. U opoziciji kažu da je on sultan (padišah), ali izabrani, jer je Ataturk pre sto godina ukinuo kalifat.

Mada je u godinama (68) ne pada mu na pamet da ustukne sa političke scene. Već se kandidovao, po treći put, za šefa države na izborima koji se održavaju iduće godine. „Ja sam igrač na duge staze”, poručuje on onima koji bi da mu što pre vide leđa.