Invazija na patrijarhat ili priča o ženi

44. KAIRO

Kairo – Posle nagrade na 79. venecijanskom festivalu i francuske kandidature za Oskara, film „Sent Omer” francusko-senegalske scenaristkinje i rediteljke Alis Diop krenuo je u svoj intenzivan festivalski pohod, što obuhvata i bliskoistočnu premijeru na 44. Kairo film festivalu, a uskoro i srpsku premijeru na 28. Fafu, Festivalu autorskog filma u Beogradu, već 29. novembra.

U ovom delikatnom i snažnom (i važnom) filmu iz sudnice, nimalo nije nalik onima sa potpisom američkih majstora ovog filmskog žanra, glumica Guslaži Malanda ostvarila je nezaboravnu i visoko kritičarski rangiranu ulogu senegalske azilantkinje, studentkinje filozofije na pariskom univerzitetu koja je počinila čedomorstvo. Alis Diop svoj film gradi dokumentarističkim stilom, a Guslaži Malanda svoju ulogu unutrašnjom snagom i majstorski kontrolisanog daha.

U razgovoru za „Politiku” u bašti hotela „Sofitel” sa direktnim pogledom na Nil, Guslaži Malanda govori o svojoj ulozi, glumi i svojem obrazovanju koje podrazumeva širi pogled na umetnost...

Šta vas je najviše privuklo ulozi Lorons Koli, žene optužene za čedomorstvo?

Mislim da se ne radi o privlačnosti već o opsednutosti ovom pričom i misterijom koju ova žena nosi u sebi. Sama priča je grozna i u početku sam se veoma plašila da prihvatim ulogu ubice deteta kojoj je suđeno, a imala sam i strah da li ću glumački umeti to da izvedem i sa kakvim sredstvima to treba da izvedem. Proces od kastinga do početka snimanja filma trajao je više od godinu dana i na kraju sam bila u pravoj groznici, željna da što pre počnemo. Uz Alis Diop sam se osećala sigurno i zaštićeno, a rezultat ste videli.

Vaša uloga je teška, bez pomoći telesnih, mimičnih ili verbalnih gestova, već sva ekspresija, svaka promena unutrašnjeg stanja, dolazi negde duboko iz vas, iz same srži vašeg bića?

Uh, da, bilo je veoma teško pokazati tu skalu različitih osećanja i promena stanja, tugu, snagu i neku vrstu ludila istovremeno. Još na samom početku procesa Alis mi je objasnila da se moj lik zapravo uopšte neće pomerati i da je potrebno da sve radim iznutra kako bi se to nekako reflektovalo na mom licu ili u pogledu. Lako sam savladala i zapamtila svoj tekst, ali je sada bilo bitno da pronađem pravi ritam i kontrolu disanja pre i posle izgovorenih reči i zato sam imala intenzivne pripreme sa tai-či majstorom, a ne sa glumačkim trenerom. Alis mi je slikovito pomogla savetujući me da treba da se ponašam kao more sa plimom i osekom i sa izmaglicom koja se nad njim stvara. Nema mnogo filmova o suđenju ženama tako da nisam mogla da se ugledam na neki od njih, već sam morala da se oslonim na Alisine savete i vežbe tai-čija.

Da li ste zaista razumeli ženu koju igrate i ono što je uradila, s obzirom da film otkriva i čitavu pozadinu njenog porekla, odrastanja, roditeljskog uticaja, školovanja, a i reč je o mladoj intelektualki?

Vidite, ona se borila za svoju sreću, ali s druge strane svet je bio protiv nje. Razumela sam je, ali to ne znači i da sam je zavolela. Bolje je reći povezala sam se sa njom, jer da se to nije desilo ne bih mogla da je odigram. Još dok sam čitala scenario rekla sam sebi da ne znam da li treba da volim Lorons, ali je sigurno da treba da imam neku vrstu empatije i razumevanja, a kako sam sa njom intenzivno živela, legala i budila se s njom u glavi čitavih godinu dana, na kraju sam postala – ona.

Da li je njena sudbina zapravo slika modernog francuskog društva?

Možemo prepoznati da u Francuskoj postoji pasivni rasizam i o tome se ne govori mnogo. U filmu „Sent Omer” to se najbolje reflektuje kroz ono što kao svedok na suđenju govori Loronsina profesorka filozofije, koja spontano izgovara da devojčin odabir teze filozofu Vitgenštajnu „nije adekvatan”, jer kakve veze može da ima „crna senegalska žena sa austrijskim filozofom”. Loronsino stečeno obrazovanje je vrhunsko, ona poznaje francusku književnost i svetsku filozofiju, ali to nije „adekvatno”, jer je crnkinja i „ne dolazi iz našeg sveta”? I Lorons je to osetila mnogo pre nego što je ubila svoju malu ćerku – svu tu neprihvaćenost, nepoželjnost i duboku, suštinsku usamljenost, uprkos brojnim ljudima oko sebe. Uz to, ona je ubica, što automatski znači da nije dobra osoba. Da zapravo nije osoba uopšte.

Može li se reći da je Alis Diop imala feministički pristup svom filmu?

Zato što je žensko? Ne, stvarno mislim da nije u pitanju feminizam, već neka vrsta invazije na patrijarhat, ali i pomirenja i razumevanja među ženama i neka vrsta pomirenja sa sopstvenom istorijom, ali i pitanje šta je početak civilizacije i mitologije žene koja priča priče. Ta scena u kojoj advokatica iznosi odbranu je krucijalna i po mom mišljenju je sa tom scenom Alis Diop prigrlila svaku ženu, svaku devojku, majku, ćerku i tu je to suštinsko pomirenje.

Posle uloge u filmu „Moja prijateljica Viktorija” dobili ste sjajne kritike, a onda kao da ste nestali.

Ja sam u stvari sasvim slučajno postala glumica. I da, kao sasvim mlada bila sam slična Viktoriji, pravo ulično buntovno dete, tako da mi nije bilo teško da je odigram kada me je reditelj Žan-Pol Siverjak odabrao za svoj film. Bila sam veoma mlada i pomislila sam kako će moja buduća karijera biti glumačka, ali se dogodilo da je taj film u bioskopima bio samo sedam dana, jer se u Parizu tada dogodio onaj stravični teroristički napad i sve se zatvorilo. Onda je počela polako i migrantska kriza u Evropi, pa su mi samo bile nuđene uloge pune klišea o crncima, imigrantima ili azilantima, uloge prostitutki i loših devojaka, tako da sam sve odbijala. I u tom odbijanju pa do filma „Sent Omer” prošlo je čitavih sedam godina. Zapravo, uloga Lorons je došla u pravo vreme, sada sam mnogo zrelija i ostvarenija. Tokom te pauze završila sam istoriju umetnosti i postala samostalni kurator. Dakle, to je bio početak stvarnog života u savremenoj umetnosti i na trenutke sam zaboravljala da sam i glumica i da me gluma čini srećnom.

Posle nagrade u Veneciji i nominacije za Oskara za „Sent Omer” smatrate li da će se dogoditi pomak u vašoj glumačkoj profesiji?

Neke stvari se već dešavaju, izabrana sam za „Zvezdu u usponu 2023”, trenutno se nalazim i u centru novinarske pažnje, ali znate kako to ide u ovoj industriji. Možete mnogo toga imati u jednom danu, a već sledećih dana možete da nemate ništa. Zato sam ja prilično prizemljena. Volela bih, naravno, da odigram ulogu u filmu koji će jednog dana postati klasik, volela bih da imam glumačku karijeru, ali sam svesna u kakvom kapitalističkom i ekonomski kriznom vremenu živimo i zato se trudim da budem mudra žena. Kao samostalni kurator umetnosti uvek mogu da zaradim svoju platu.