Jedna debata i nekoliko zabluda

Prošle sedmice je u beogradskom „Aero-klubu” održana debata o srpskoj politici. Razgovarala su dva ugledna intelektualca prof. dr Milo Lompar i dr Milan St. Protić. Bio je to nesvakidašnji i važan događaj budući da je u eri političkih kampanja i marketinških spinova  demokratski dijalog sveden na formalno postojanje i getoiziran do nevidljivosti.

Protić je polje rasprave postavio na neplodnoj margini politike – ekstremu. Neprekidno je nastojao da probleme Srbije predstavi kao jedinstvene, nigde drugde viđene i samo Srbima svojstvene. Zato je kao jedino rešenje preporučio strano starateljstvo nad našom državom. Samo tako, vođeno od Evropske unije i Sjedinjenih Država (poput Kosova, Bosne i, donedavno Avganistana) , srpsko društvo bi, uveren je Protić,  bilo moguće prosvetiti i modernizovati. Na drugoj strani, Lompar je ukazivao na nepravde učinjene Srbiji i Srbima, kao i na promene koje su se nakon 2001. godine dogodile u svetu.

U ovoj debati neobično je bilo odsustvo predloga ozbiljnog i celovitog rešenja. Učesnici kao da su smatrali da je dovoljno predati sudbinu Srbije pod nadzor kolektivnog Zapada ili pak čekati političke dividende od nove globalne policentričnosti. Obojica su pritom sa priličnom dozom indignacije (Protić, mnogo više) govorili o stanju prosvećenosti naroda.

Osećala se, tokom čitave te rasprave, izvesna plemićka solidarnost, koja je kod, recimo francuskih i engleskih barona bila prisutna i kada su tokom Stogodišnjeg rata, već nekoliko generacija ljuto ratovali. Podsećali su na dvojicu patologa koji su saglasni oko dijagnoze i ishoda, ali imaju neke razlike u pogledu na razvoj bolesti preminulog. To je postalo naročito očigledno kada su razmatrali hipotetičko pitanje: koji bi događaj iz naše novije istorije promenili? Lompar se opredelio da „ne isporuči” Slobodana Miloševića Hagu, a Protić da „na životu ostavi” Zorana Đinđića. Reč je naravno o dva simbola. Ipak, nameće se pitanje kako bi se to sudbina Srbije promenila da je posle 2001. ostala pod nekim vidom sankcija (ili da je danas Slobodan umesto Ivice potpredsednik srpske vlade); i u istom smislu – šta bi to istorijski bilo drugačije da je Zoran Đinđić, umesto Gorana Svilanovića, danas putujući evropski funkcioner?

Debata je prošla i u aristokratskoj smirenosti. Mada, kada je Protić tražio da Lompar „definiše državu”, ovaj je razgalio publiku rekavši da je država „ono čemu je Protić bio ambasador”. No, ovaj fenomen  pseudosabornosti je posebno do izražaja došao kada je na kraju moderator pitao da li bi u nekom hipotetičkom drugom krugu predsedničkih izbora glasali za Aleksandra Vučića ili za sagovornika. Neočekivano, pobedili su Protić i (ili) Lompar. Protić je predsednički mandat Lomparu uslovio zahtevom da se „drži demokratskih principa”, dok je ovaj drugi, malo umerenije, izrazio nadu da bi svako ko nema iza sebe veliku populističku i autoritarnu partiju bio bolji predsednik od aktuelnog.

Milan St. Protić, dakle, podršku uslovljava „demokratijom” – sat vremena nakon što istom narodu (za čiju se vladavinu zalaže) ospori suverenost i punoletnost. Posle iskustva sa Vojislavom Koštunicom, on bi bio spreman da podrži čoveka sličnog ideološkog opredeljenja i čak manjeg praktičnog političkog iskustva. Na drugoj strani, jedan od ideologa savremene srpske desnice, ne samo da ne spominje rešenje za bilo koji od savremenih problema, već je spreman da podrži čoveka dijametralno suprotnih stavova.  Protić je pritom gradonačelnik postao kao kadar populističke Nove Srbije Velimira Ilića, a ambasador u Švajcarskoj (uz amin SPS-a) kao kadar Batićevog DHSS-a. Ako je Nova Srbija uz G17 omogućila Koštuničinu vladu i kasnije ustoličenje Vučićevog režima, DHSS je danas utopljena u jedan od satelita naprednjačkog režima.

Demokratiju uvek – od Klajstenove Atine do savremene Indije – odlikuje sporazum raznih slojeva društva. Makouli uspeh britanskog parlamentarizma pripisuje činjenici da je „britanska aristokratija bila demokratska, a demokratija aristokratska”. Srbija je nekada bila zemlja jednakih. Veliki modernizacijski pokušaji iz 19. i 20. veka pokazali su da postoje granice mogućnosti prosvete naroda. Pojedine epizode naših političara-demokrata (Đinđićevo otimanje poslaničkih mandata, Koštuničino donošenje ustava i Tadićeve izmene zakona o informisanju), ukazuju pak da nije dovoljno biti doktor nauka, govoriti strane jezike i imati sve zube,  da bi bili zaista moderni i privrženi demokratiji. Zato se više čudim ovom neobičnom odnosu dvojice naših modernizatorskih antipoda prema narodnoj većini nego sklonosti siromašnih i neobrazovanih građana ka paternalističkim, populističkim strankama i autoritarizmu.

Nama su potrebne reforme i modernizacija. U našim elitama je do komunizma odnos prema narodu pretežno bio je pozitivan: „narodu se na silu može uzeti sve, ali mu se na silu ništa ne može dati”, rekao je Vuk Karadžić. Nepopularni ministar Čedomilj Mijatović bio je osamdesetih godina 19. veka tronut i srećan što je ušao u narodnu pesmu pa makar i kao negativac. Srbiji sigurno ne treba Hilari Klinton da je otpiše kao „korpu bednika”. Ne trebaju nam ni vizionari koji govore samo o prošlosti, a vide isključivo daleku budućnost. Bez promene pristupa, savremeni reformisti na vlast mogu doći samo slučajno, u od nas nezavisnoj „zagradi svetske istorije”. Bez razumevanja konteksta, prilagođavanja stvarnom stanju i potrebama vremena, oni će nas neminovno odvesti na istu stranputicu kojom smo pošli 1990. i 2000. godine.

Napredni klub