Definicija kuće

Singapur, maj 2008. Napolju se natuštilo. Negde u daljini počinje da grmi. Taksi je stara „tojota kraun“ ali erkondišn razbija. Drndanje erkondišna me začudo smiruje, čuva od vrućine i vlage i pometnje koja vlada napolju. Umoran sam i neraspoložen. Vraćam se sa posla i jedva čekam da dođem kući i da se uvučem u komforniju odeću i ubijem jednu hladnu pivčugu. Takista gleda u retrovizor i odmerava me.

- Odakle si?

Često pitanje. Već mi je dosadilo. Značenje pitanja striktno tumačeno može značiti Odakle si došao u ovu zemlju? Gde si se rodio? Koja ti je nacionalnost? Kojoj etničkoj grupi pripadaš ili, što neki kažu, Gde plaćaš porez? Da ne ulazim u raspravu o semantici engleskog i značenju srpskog, odgovaram mu na brzinu pokušavajući da završim razgovor pre nego što je i počeo.

- ”Iz Amerike“.

Taksista klima glavom kao znak neodobravanja i kaže:

- ”Vaša vlada je toliko zla počinila...”

Naviknut na porast antiamerikanizma u svetu, a pošto nemam šta da se raspravljam jer se slažem sa taksistom, imam pripremljen drugi odgovor.

- ”Gospodine, ja sam se u stvari rodio u EVROPI”, kažem ja.

- ”Gde u Evropi?”

Oh oh....”U bivšoj Jugoslaviji”, odgovaram.

- ”GDE u Jugoslaviji?” ne odustaje taksista.

Tek tada provalim njegovo ime na legitimaciji nalepljenoj na šoferšajbni. Zove se Muhamed.... musliman, verovatno Maležanin. Nisam hteo da pokrećem razgovor ali ukapiram kasno je, već me navukao.

- ”Iz Srbije.”

Taksista kaže: ’Srbi su pobili dosta muslimana u Bosni”  uz isto neodobravajuće klimanje glavom.

E pa sada već dvaput sam ga uboo, mislim se ja. Kao ljubitelj fudbala kome je oduvek bio san da postigne het trik, ne propuštam ovu priliku. Ajd da ga malo „ložim“.

- Gospodine ja sam se rodio u Srbiji ali sam u stvari Jevrejin , služio sam vojsku u Izraelu. (Gooooooool!!!)

Amerikanac, Srbin, Izraelac. Ovo zadnje za Jevrejina sam slagao ali kao što rekoh, nisam mogao da odolim da ga ne „ubodem“ treći put. Upozorenje: Primena ovog vica u mnogim zemljama sveta je zabranjena i može vas koštati života (au al ga dramim).

Taksista me pogleda prvo ozbiljno, a onda počne da se smeje. ”Sve veliki prijatelji muslimana”. Ukapira da ga zezam, ali se onda prijateljski nasmeje i provali pitanje koje već odavno rovari u mom mozgu i totalno me zbunjuje.
- ”Gospodine, a koje mesto zovete kućom?”

Koje mesto jedan gulanfer iz Beograda zove kućom?

Odgovor na to pitanje za mene je došao vrlo brzo.

...

Aerodrom u Singapuru, juni 2008. “Tata idemo kući!!” Nasmejano lice moje kćerke, oči me gledaju pune topline i sreće. Posle godinu dana provedenih u jugoistočnoj Aziji idemo kući… na odmor. Videće ponovo svoje drugarice, rodbinu i poznata mesta gde je odrasla.Gde je kuća? Kuća je, barem za moju kćerku, severoistočno od Sijetla, na 40 minuta vožnje od ovog grada na severozapadu SAD. Mali gradić koji se zove Snohomish (moj brat ga zove Snežni miš) što je naziv reke i indijansko ime plemena koje je nekad tu živelo.

Kako je to mesto postalo dom moje kćerke? Pa zahvaljujući alkoholu. Pre skoro deset godina sedim sa ženom u baru u jednom bizarnom kraju Sijetla zvanom Frimont (u kome sam tada živeo) i ispijamo lokalne pajnte piva. Ovaj komšiluk je posejan dobrim kafanama, umetničkim galerijama i statuama Trola, Lenjina i Atomske bombe. Pričam sa barmenkom o raznim pivima i kako se prave i nekako razgovor ode na pivo koje prave katolički sveštenici iz manastira Trapist u Belgiji. Strava pivo.

Reče nam barmenka da ”na celom zapadu Amerike ima samo jedno mesto koje toči (ne u flašama) pivo iz Trapista”. Bar se zove ”Fredova Kuća Piva pored Reke” u gradu Snohomiš na nešto manje od sata vožnje od Sijetla. ”Pa šta čekaš jado...” Sedosmo u kola da proverimo tu informaciju. Pošto smo informaciju proverili, nekoliko puta, kupili smo kuću i odselili se iz Sijetla.(/slika2)

Snohomiš je kao naselje osnovan 1859. i par godina kasnije postao i sedište opštine. To se sve nekako događalo ubrzo posle dolaska prvih belih naseljenika na severozapad ”leve” obale Amerike. Gradić je poćeo da se razvija u početku uglavnom zbog železnice. Pruga je išla do samog severozapadnog ugla Amerike da bi dovozila oružje i vojnike. Naime u to vreme sadašnji njihovi veliki prijatelji Englezi su bili neprijatelji i velika opasnost za severne granice tada novih Sjedinjenih Država. Englezi koji su imali štab u Vankuveru su dugo vremena planirali da se osvete drčnim ”rođacima” i da im uzmu ovaj drvetom bogati deo zemlje, međutim kao što se zna taj rat nikada nije ni počeo iako je bilo par koškanja po okolnim ostrvima.

Snohomiš se nalazi na jednom brdašcu oivičen sa dve reke. Veća se zove kao i grad. Velika, spora i muljevita, uvek se valja prema Pacifiku. Kad snegovi sa Kaskadnih planina počnu da se tope nabuja i poplavi okolna polja, a kažu ljudi i „očisti grehove“ koji se nakupe s vremena na vreme... sveštenici u mnogim lokalnim crkvama verovatno nemaju ništa protiv što priroda hoće da pomogne. Možda su ti gresi vezani za pretke sadašnjih žitelja ove američke palanke. Za bele doseljenike koji su miroljubive Indijance oterali u rezervate, a ovo lepo mesto ukrali ili da budem pristojan „naselili“.

Kuće u samom centru grada su uglavnom stare, drvene, a neke i od cigle, s krajem 19. i iz prve polovine 20. veka. Većina je zidana u viktorijanskom stilu ali ima i dosta takozvanih bungalova u stilu poznatog američkog arhitekte i umetnika Frank Lojd Rajt-a. U gradiću svuda raste veliko zimzeleno drveće koje ovom gradiću daje intersantnu „frizuru“.

Dali je ovo „moja kuća i moj dom“? Pa valjda… Ali daj da ustanovimo šta je to kuća ili dom? Mislim na razmišljanje koje ide mnogo dublje nego definicija kuće kao «građevine u kojoj ti živi porodica ». Crnjanski je napisao da „Čovek putuje po svetu da bi našao šta treba i vraća se kući da to nađe. A šta je to, to? Za jednog mog prijatelja to su čisti čaršavi, za jednog Đetića nova ljubav, a za mene sve od toga: “ljubav, deca, kuća, a i da ne zaboravim pivo”.

Kao što vidite, autor ovog članka je totalno zbunjen. I za svako razjašnjenje konfuzije biće vam duboko zahvalan.
S poštovanjem,