Žal za medaljom

Od našeg specijalnog izveštača

Peking, 18. avgusta – Četiri finala, jedno šesto i tri sedma mesta učinak je naših petoro strelaca na 29. letnjim olimpijskim igrama u Pekingu. Prvi put od Seula 1988, kada su Jasna Šekarić i Goran Maksimović osvojili prve olimpijske medalje za naše streljaštvo, strelci će se kući vratiti bez ijednog trofeja.

Samo naizgled bili su im blizu i u Pekingu, mnogo puta nedostajao im je krug, dva ili tri, dva da uđu u borbu za medalje, da ne računamo one discipline u kojima im je nedostajao krug ili dva, ili bolja poslednja serija, da se nađu među osmoro finalista.

Gde se kriju ti krugovi koji su nedostajali našim strelcima, pitali smo Stevana Pletikosića, osvajača olimpijske bronze u Barseloni 1992. i finalistu u gađanju vazdušnom puškom u Pekingu.

– Ti krugovi se, da tako kažem, kriju u raznim stvarima, a prvenstveno u nedostatku vrhunske, testirane municije neophodne za ovakva takmičenja i vrhunske rezultate. To je ono što u pravi razliku između strelaca. Mi smo se u datim uslovim maksimalno spremili, ali to je daleko od naših konkurenata. Zbog toga Peking bi trebalo da nam posluži kao prelomni trenutak, da se okrenemo novim tehnologijama i potpuno drugačijem pristupu streljaštvu, ako želimo da i ubuduće imamo vrhunske rezultate – rekao je kragujevački as.

A evo i šta je razlog nedostatka kvalitetne municije:

– Nije reč o nedostatku novca, mada ga nemamo previše. To je pitanje šire problematike, naime naša zemlja je još pod embargom za uvoz municije, pa i sportske. Proizvođači ne mogu direktno da nam prodaju i isporuče municiju, pa se mi već petnaestak godina dovijamo na razne načine. Postoje i posrednici koji se time bave, ali to je sve strašno sporo, nesigurno i skuplje nego što bi trebalo. Tako, ovde nisam dobio municiju koju sam naručio i koja mi je obećana. Imajući to u vidu, mi smo ovde postigli izuzetno dobre rezultate, ali nažalost ostali smo bez medalje. Međutim, za dve godine je novo svetsko prvenstvo i prilika da popravimo plasmane i donesemo nove medalje streljačkom sportu i Srbiji.

Selektor naše reprezentacije Zoran Stoiljković nije želeo da da konačnu ocenu učinka naših strelaca, dok se ne obavi dublja analiza, ali je ad hok ocenio:

– Naš osnovni cilj bio je da osvojimo medalju i produžimo kontinuitet osvajanja olimpijskih trofeja i na petim olimpijskim igrama. Bez obzira na to što smo imali plasman u četiri finala, moram da kažem da su naši strelci, sa izuzetkom Lidije Mihajlović u trostavu, bili na donjoj granici svojih takmičarskih mogućnosti i rezultata. Olimpijske igre su specifično takmičenje, a ovde su uslovi bili izuzetni i zbog toga su obarani i svetski i olimpijski rekordi, pa moramo da vidimo da li smo pali na psihološkom planu ili zbog dugog trenažnog procesa.

Vrhunska forma se ni u streljaštvu ne može držati cele godine već mora da se tempira za najvažnija takmičenja.

– Da bismo osvojili pet olimpijskih kvota, u dužem vremenskom periodu držali smo visok nivo takmičarskih rezultata. Poslednja tri meseca pokušali smo da ih oborimo, da strelci dođu u Peking što stabilniji i rasterećeni. Izgleda da u tome nismo uspeli pa je samo Lidija Mihajlović u trostavu sa 586 krugova postigla vrhunski rezultat.

Nažalost, ona nije nastavila u finalu kao i u osnovnom meču, tako da je sa četvrtog pala na sedmo mesto. Isti plasman u Pekingu imali su i Pletikosić i Mikec, Jasna Šekarić je ponovo bila najuspešnija osvojivši šesto mesto, dok jedino Mirosavljev nije izborio nijedno finale. Međutim, mada strelci nerado pričaju o tome, pogotovo kada dožive „neuspeh” i vrapci znaju da treniraju u nemogućim uslovima...

Tako, Pletikosić trenira u kragujevačkoj dvorani „Jezero”, a da bi napravio 50-metarsko strelište puca iz hodnika, kroz dvoja otvorena vrata dvorane u metu u trećoj prostoriji; Mihajlovićeva u Nišu takođe nema strelište za malokalibarsko oružje pa „puca u čauri” na trenažeru – kao da igra video-igrice; Mikec tri godine nema trenera; petostruki osvajač olimpijskih medalja Šekarićeva doskora je trenirala pokušavajući da se koncentriše uz kokodakanje kokošaka.

– Kada je u pitanju streljaštvo u Srbiji, sigurno je samo da ima volje, entuzijazma i talenata i da nas koči logistika – rekao je Pletikosić, a recimo da njegov rival i novi olimpijski šampion u gađanju vazdušnom puškom Indijac Abinav Bindra ima sopstveno, kućno strelište na kom može da organizuje i manja takmičenja, da u Kini ima 5 000 strelaca profesionalaca koji imaju vrhunske uslove za svoj posao, da u Nemačkoj ima 100 000 mladih strelaca, da...

Ž. Baljkas

-----------------------------------------------------------

Jasna i dalje u „top 3”

Ni posle Pekinga redosled najuspešnijih olimpijki u streljaštvu nije se promenio: na prvom mestu i dalje su Ruskinja Marina Logvinenko, Bugarka Marija Grozdeva i Srpkinja Jasna Šekarić. Sve tri su na Igrama osvojile po pet medalja, Grozdeva i Šekarićeva su učestvovale i u Pekingu, ali nisu uspele da povećaju svoju kolekciju trofeja, tako da sve tri i dalje imaju po pet medalja. Marina Longvinenko ima dve zlatne, jednu srebrnu i dve bronzane, Grozdeva dve zlatne i tri bronzane, a Jasna Šekarić jednu zlatnu, tri srebrne i jednu bronzanu. Zanimljivo je i da su Logvinenko i Šekarićeva svoje trofeje osvojile za tri zemlje: SSSR, Zajednicu Nezavisnih Država (Barselona, 1992) i Rusiju, a naša reprezentativka za Jugoslaviju, Nezavisne olimpijske učesnike (Barselona, 1992) i SCG. Šansu da osvoji šestu medalju i prvu za Srbiju u Pekingu nije iskoristila. Na redu je London 2012.

-----------------------------------------------------------

Gde se završava Jugoslavija a počinje SCG

Medalje koje su osvojili naši strelci zvanična olimpijska statistika deli na tri „zemlje”, iako su bili članovi istog olimpijskog komiteta, koji članstvo u MOK nije prekidao od 1912. godine i koji je samo, shodno političkim promenama, menjao ime. Ali ni taj princip, ma koliko se slagali sa njim, nije poštovan do kraja. Prema njemu, Jugoslavija je 26. na listi najuspešnijih nacija u streljaštvu na Igrama sa dve zlatne i jednom bronzanom medaljom, Srbija i Crna Gora, prema MOK, ima četiri medalje (1, 2, 1), a tri medalje iz 1992. pripisane su Nezavisnim olimpijskim učesnicima (IOP), budući da su naši sportisti zbog sankcija u Barseloni učestvovali pod tim imenom. Mada su Jugoslavija i Jugoslovenski olimpijski komitet postojali i slali sportiste na olimpijske igre i u Atlantu i Sidnej, MOK je očigledno osvojene trofeje pripisao Srbiji i Crnoj Gori, iako je SCG zvanično bila samo učesnik Igara u Atini i mada je pod njenom zastavom osvojena samo jedna medalja. Očigledno, za MOK Jugoslavija je prestala da postoji posle Igara u Seulu 1988. Nije je bilo ni 1992. u Barseloni, a od tada do Pekinga postojala je SCG. Zanimljiva politička geografija. Ali, u drugim sportovima nije primenjen isti princip. U odbojci i vaterpolu, recimo, u Sidneju i Atlanti medalje je osvajala Jugoslavija, a tek u Atini SCG, što je i tačno.