Mušaraf se predao

Pakistanski predsednik je odlučio da ode – da ne bi bio oteran. Obraćajući se naciji u direktnom televizijskom prenosu, Pervez Mušaraf je juče objavio svoju ostavku i poručio kako su mu položaj i lična sudbina manje važni od dobrobiti zemlje. U govoru koji je trajao oko sat, branio je zatim i politički i ekonomski učinak svoje devetogodišnje vladavine i time zaustavio već zahuktanu proceduru smenjivanja koja je pretila da dodatno politički destabilizuje 165-milionsku muslimansku naciju.

Dočekana sa primetnim olakšanjem, pa čak i slavljem na ulicama pakistanskih gradova, očekivana vest o Mušarafovom povlačenju otvorila je novo poglavlje u turbulentnoj 61-godišnjoj istoriji ove zemlje. Glavna nedoumica pri tom je da li će njegov odlazak biti zaista doprinos stabilizaciji pakistanskih prilika, ili samo povod za nove neizvesnosti.

Mušarafov odlazak je rezultat kako akcije nove vladajuće koalicije, na vlasti tek četiri meseca, tako i „pomoći” koju je u tome dobila od zainteresovanih zapadnih sila, SAD i Britanije, a kako se spekuliše, u ubeđivanju bivšeg generala da postane i bivši predsednik učestvovao je važan pakistanski partner, Saudijska Arabija.

Ostavka je, po svemu sudeći, deo pogodbe po kojoj bi vlada trebalo da odlazećem predsedniku garantuje imunitet, što podrazumeva odustajanje od optužbi za kršenje ustava i zakona, pripremljenih za proces opoziva, koji je već bio dobio zeleno svetlo u skupštinama četiri pakistanske pokrajine.

Kako su izjavili njegovi bliski saradnici, Mušaraf nema nameru da ide u izgnanstvo, što se poslednjih decenija često dešavalo tamošnjim političkim liderima. Od momenta pokretanja procedure „impičmenta” predsednika, prve u pakistanskoj istoriji, pominjalo se da bi Mušaraf mogao da dobije azil u Britaniji, Turskoj, Saudijskoj Arabiji, pa čak i u Americi, kojoj je bio najvažniji muslimanski saveznik u „ratu protiv terora”.

Veću pažnju od toga šta će biti sa Mušarafom izaziva, međutim, pitanje ko će ga naslediti. Prema pakistanskom ustavu, novi predsednik treba da bude izabran u roku od 30 dana: o kandidatu (ili kandidatima) glasa se u pokrajinskim i nacionalnoj skupštini. S obzirom na odnos snaga u ovim telima, sigurno prolazi kandidat oko koga se slože dva glavna partnera u koalicionoj vladi, Pakistanska narodna partija (PPP) i Muslimanska liga (ML), to jest njihovi lideri, Asif Ali Zardari i Navaz Šarif.

Koga će oni predložiti zavisiće od prethodnog dogovora da li će institucija predsednika zadržati ista, prilično velika ovlašćenja koja je sebi dao Mušaraf. Postoji, naime, ideja da se predsednička ovlašćenja značajno redukuju i više vlasti prepusti predsedniku vlade. Ako pak započne procedura ustavnih promena, na novog predsednika čekaće se bar nekoliko meseci.

Ono od čega se najviše strahuje, to je da bi, pošto su ostvarili glavi cilj, uklanjanje zajedničkog neprijatelja, PPP i ML, tradicionalni rivali u borbi za vlast, mogli da se okrenu jedni protiv drugih.

Od toga najviše strepi Amerika, koja je već dala neke nagoveštaje da je nezadovoljna sa načinom na koji se koaliciona vlada suočava sa jednim od glavnih problema – pobunom islamskih ekstremista u pokrajini uz granicu sa Avganistanom, u prvom susedstvu rata koji protiv talibana i Al Kaide vodi oko 40.000 vojnika NATO-a.

Pakistan je, treba podsetiti, posednik nuklearnog arsenala, pa bi njegova destabilizacija i dalji rast uticaja islamskih radikala, imali posledice opasne ne samo za region.

Pervez Mušaraf (65), na vlast je došao u beskrvnom puču 1999, samo godinu dana pošto je postao prvi general armije koja je često – čak pet puta – preuzimala vlast u zemlji.

U početku je izjavljivao da neće ostati dugo – samo dok ne počisti nered koji su ostavili korumpirani političari (premijer koga je smenio i oterao u egzil bio je upravo Navaz Šarif), ali se potom predomislio, a važnost mu je porasla kada ga je prigrlio Vašington, posle traumatičnog 11. septembra 2001.

Kola su mu krenula nizbrdo prošlog marta, kada je smenio najvažnije sudije Vrhovnog suda, zbog toga što su osporavale njegovo predsednikovanje u generalskoj uniformi. Krajem prošle godine proglasio je i kratkotrajno vanredno stanje, sredio da ponovo bude izabran, pa čak skinuo i svoju „drugu kožu”, generalsku uniformu. Vašington je pokušao da ga sačuva, sređujući dogovor o podeli vlasti između njega i bivše premijerke Benazir Buto, koja se vratila iz političkog izgnanstva, ali je situaciju dramatično zakomplikovao atentat na Butoovu, krajem decembra, za koji je zvanično optužen jedan od lidera Al Kaide.

Izbori održani u februaru bili su neka vrsta referenduma protiv Mušarafa: njegova partija je na njima katastrofalno poražena. Nadao se, ipak, da će ga podržati „njegovi”, armija, ali je novi armijski šef, general Ašfak Kajani, mudro odlučio da bude neutralan, čime je poslao signal koji nije bilo teško protumačiti.

Milan Mišić