Sve nastaje iz blata i široke stvaralačke reke

Na 44. Kairo festivalu, na kojem je glavni glumac – naturščik Maher Elkheir, obrazovani sudanski mladić što u ciglani kod brane Merove na Nilu zarađuje za izgradnju kuće i ženidbu – osvojio nagradu, dugometražni film „Brana” libanskog konceptualnog vizuelnog umetnika i reditelja Alija Šerija (Bejrut, 1976) stigao je već ovenčan nagradom 63. Solun festivala za najbolji umetnički doprinos.

Uspešna festivalska turneja se nastavlja i tako će se Šerijeva „Brana” (ali ne i on sam, jer je trenutno na predstavljanju svog dela u Nemačkoj) već sutra naći i pred publikom 28. Festivala autorskog filma u Beogradu (MTS dvorana u 16.30), kao jedan od 12 filmova u glavnom takmičarskom programu.

U razgovoru za „Politiku” u bašti kairskog hotela „Sofitel” pre neki dan, Ali Šeri je s velikim zadovoljstvom objasnio kako se među koproducentskim zemljama koje su učestvovale u nastanku „Brane” našla i Srbija. Glavni „krivci” su naš reditelj i producent Vladimir Perišić i Vanja Milanović i taj međusobno povezani mali autorski krug umetnika koji žive i stvaraju u Francuskoj (Šeri otkriva i da je Perišić već započeo snimanje svog novog filma). Bez koprodukcija se ne može što je Šeri, prema sopstvenom priznanju, kao debitant u dugometražnoj filmskoj formi i „producentski laik” tek sada naučio. Do sada je kao jednogodišnji rezident Nacionalnog muzeja u Londonu, i zauzet svojim velikim izložbama u Parizu i Italiji, više razmišljao o konceptualističkom istraživanju „geografije nasilja”...

U „Brani” vi zapravo nastavljate ono započeto svojim instalacijama i vizuelnim radovima i kratkim filmovima „Kopač” i „Nemir” i vaše stvaralaštvo teče kao neka ogromna reka?

Da, to je vrlo tačan način da se to što radim opiše. Ovaj film deluje spolja kao neki moj novi korak, ali u suštini nije. Nisam unapred imao fantaziju da želim da snimim dugometražni film za bioskope, susreo sam se i sa tim da ovaj moj umetnički projekat zahteva drugačiji način proizvodnje, određeni budžet, i to me je sve odvelo do rada sa scenaristima i producentima. Sama ideja je samo nastavak onoga što i inače radim tako da je sve to zapravo veoma organsko i prirodno, ali ja zaista ne vidim neki poseban iskorak izvan sopstvene vizuelne prakse.

Sve je u vašim delima povezano s tlom, sa zemljom, blatom i osnovnim elementima u prirodi, odakle to dolazi?

Oduvek sam nekako, kada bih pomislio na ljudsku istoriju, čak i na nasilje i traume, razumeo da sve što nam se ikada dešavalo i dešava ostavlja materijalne tragove i posledice na tlu zemalja u kojima živimo. Sve što sam do sada radio bilo je potaknuto pitanjem kako da počnemo da razumemo sva geopolitička i društvena dešavanja, posmatrajući materijalnost i gledajući elemente: vodu, zemlju, vatru i vazduh u međusobnoj igri i interakciji. Konkretno, u „Brani” dominira voda. Obišao sam područje brane Merove, jedne od tri džinovske hidroelektrane na Nilu, u vreme kada je bilo mnogo tenzija između Egipta i Etiopije za pristup vodi i kada je Egipat čak pretio da će bombardovati branu. Tako sam, počevši od vode koja je život i negiranje ciklusa poricanja, ukazao da i ona sama ima svoju dugu istoriju i da sada kao sistem postaje deo sukoba i napetosti.

Vi branu posmatrate i kao remetilačku strukturu?

U načinu na koji gledamo na vodu, počinjete da shvatate geopolitiku regiona. Voda ima uticaj na ljude i na njihove misli, a brana se tu pojavila kao istinska remetilačka struktura koja je uticala i na ljude i na životnu sredinu i na samu atmosferu. Ekosistem je potpuno poremećen. Severni Sudan je bio veoma suvo područje, posebno leti, a sada s ogromnim rezervoarom za vodu koja stagnira klima se preobratila na veoma vlažnu, što je uticalo na poljoprivredu, na ptice, životinje, a takođe je uticalo na ljude koji su navikli da čuvaju svoje kuće od vrućine i znali kako da uzgajaju biljke u uslovima suve klime. Sve se poremetilo.

Voda i zemlja daju blato, a vaši ciglari, iako im rad deluje mehanički, zapravo su i kreativci?

I kroz čitavo čovečanstvo mi smo zamišljali blato kao kreaciju. Ceo mit o stvaranju i postanku sveta povezan je s blatom. Od Adama, Golema, Gilgameša – svi su oni u mitologiji stvoreni od blata. Takva vrsta materijalnosti podstiče kreativnost mašte, zamislite sva ova stvorenja koja su rođena iz blata. Ciglarski radnici proizvode cigle kako bi ih prodavali i od toga živeli, ali isto tako jedan od njih će se u pustinji prepustiti i stvaralačkom gestu. Zapravo, pravljenje cigle od blata i pravljenje skulpture od blata gotovo da su isti gestovi samo s drugačijim značenjem. Ono što čini Maher blisko je umetnosti, ali korelacija između rada kao sredstva za proizvodnju i život i stvaranja te velike skulpture, koja će u jednom trenutku čak i oživeti, vidna je i konkretna.

Postoji li u tim tajnim Maherovim odlascima u pustinju gde stvara i nešto mitsko?

Ovo je Nubijska pustinja i na njenim područjima, koja nisu samo u Sudanu, ljudi praktikuju sufizam, a to je mistična grana islama. A glavna ideja ili teologija u sufizmu je da je sve što je bog stvorio sveto. Dakle, pustinja je sveta, planina je sveta, reka Nil je sveta i oni zaista veruju u to. Odaju poštovanje i zemlji i vodi, prema istoriji, mašti i sve je to prisutno i u islamskoj književnosti, u epovima i pričama. Za mene, to je upisano u postojeće imaginarne oblasti.

Vi ovu tematiku veoma dobro poznajete?

Iako je Sudan daleko od nas u Libanu, to je ipak arapska zemlja, a ja i sam pripadam muslimanskoj kulturi. Boraveći u Severnom Sudanu, ja sam se u ovu zemlju zaljubio, pet godina sam obilazio ciglanu, slušao priče radnika, sve dokumentovao i puno tu snimao.

U vašem filmu ima tog poetskog i magičnog realizma, a džinovska Maherova skulptura od blata donosi sa sobom i alegorijske momente, u vezi sa sudanskom revolucijom?

Postoje te dve vremenske linije u vezi s revolucijom o kojoj se saznaje i čuje jedino preko TV, radija i mobilnih telefona. Priča o revoluciji je u pozadini, a tu je i priča o ubistvu, pa je sve to povezano. Za mene su filmovi bliži logici snova, a ne da nam govore o stvarnosti. Znate ono, nešto sanjate, probudite se i pitate svoje prijatelje šta to znači i pokušate da date smisao svom stvarnom životu. Dakle, za mene je film isti. To ima svoju logiku, koja je bliža snu. S druge strane, želim da govorim i o političkim okolnostima, imam osećaj da ljudi koji tamo rade na njih nemaju uticaja. Tako je i bilo. Svi ciglarski radnici su rođeni pod diktaturom Omara el Bašira, oni za drugo i ne znaju, ali razumeju da je pobuna protiv njega veoma važan trenutak u istoriji zemlje. Ali su samo posmatrači. I kada bolje razmislimo, sve revolucije tokom „arapskog proleća” su propale osim sudanske. Ona je bila najuspešnija.