Strategija fudbala

Bez obzira na različite oblike relativizacije i malicioznih tumačenja koja se mogu čuti u domaćoj javnosti nema sumnje da sporazum o odlaganju uredbe o tablicama predstavlja značajan politički događaj. Sportskim rečnikom rečeno Beograd je ovu utakmicu dobio zahvaljujući čvrstoj odbrani, pametno postavljenoj strategiji i autogolu Kurtija.

Krenimo od ovog poslednjeg. Predsednik privremenih kosovskih institucija, suočen sa uzaludnom borbom za nezavisnost Kosova, okrenuo je list. Umesto pregovora o normalizaciji odnosa sa Beogradom koje su započeli njegovi prethodnici, a koji bi prema obećanju zapadnih posrednika trebalo da rezultiraju međusobnim priznanjem, on je kao uslov za dalje pregovore postavio trenutno priznanje Kosova od strane Srbije. Svestan nerealnosti takvog pristupa, ponaša se kao da Kosovo ima punu nezavisnost i suverenitet, odnosno kao da Srba koji se tome opiru nema i kao da Beograd ne postoji. Takvo ponašanje neminovno je dovelo do porasta broja sukoba u kojima su žrtve Srbi, kao i do provokacija korišćenjem oružanih snaga i primenom propisa mimo do tada dogovorenih okvira. Sve to je rezultiralo podizanjem tenzija i ukupne nestabilnosti. Poslednja u nizu takvih odredaba bila je ona o obavezi korišćenja RKS tablica.

Ideja da silom nametne volju i da disciplinuje Srbe koji se tome protive u osnovi je bila sračunata provokacija s ciljem da se izazovu sukobi na severu Kosova koji bi rezultirali sa jednim od tri moguća ishoda. Prvi je da Srbi sa Severa, milom ili silom, prihvate nametnuto rešenje. Time bi se pokazala nemoć Beograda da im pomogne i Beograd bi de fakto izgubio kredibilitet među Srbima. Srbi bi bili u situaciji ili da se pokore vlastima u Prištini ili da se odsele sa Kosova. Drugi ishod bi bio pobuna Srba na Kosovu koja bi dovela do intervencije kosovskih oružanih snaga što bi, u slučaju neminovnih žrtava, dovelo do vojne intervencije Beograda koji bi se u toj situaciji zapravo sukobio sa NATO zaštitnim snagama stacioniranim na Kosovu. Treći je povlačenje Beograda pod pritiskom Zapada i njegova diskreditacija i kompromitacija u očima srpske javnosti. To bi značilo i politički slom aktuelne vlasti u Beogradu.

Mada je ovaj plan iz pozicije Prištine verovatno delovao savršeno, on je u temelju imao jednu ozbiljnu falinku. Reč je o ugrađenoj, i gotovo samorazumljivoj pretpostavci da NATO i Zapad podržavaju Prištinu radi ostvarenja albanskih nacionalnih interesa. Podgrevanju takvih iluzija pomoglo je i nedavno obraćanje hrvatskog predsednika, koji je ispraćajući hrvatske vojnike u misiju na Kosovu poručio da tamo idu da „podrže nezavisnu državu Kosovo”.

U svom masterplanu, Zapad, međutim, nikada i nigde, pa ni na Balkanu, kao svoj cilj nije imao podržavanje bilo čijih tribalističkih interesa. Upravo suprotno, Zapad je kalkulisao sa tim interesima, uklapao ih u svoj masterplan i koristio za realizaciju svojih interesa. Tribalističke vođe koje su to razumele uspevale bi da svoje planove i interese, bar privremeno, realizuju uz podršku Zapada, ali samo u meri u kojoj se nisu suprotstavljali zamislima Zapada. Oni koji to nisu razumeli suočavali su se sa gubitkom zapadne podrške, što je obično podrazumevalo i kraj njihove političke karijere. Primera iz bliže i dalje prošlosti ima na pretek.

Svojom besmislenom politikom provociranja sukoba na Balkanu zarad uskih interesa, u situaciji kada je Zapadu potrebna stabilnost, Kurti se pokazao kao nekooperativan partner. Umislio je, drugim rečima, da je pametniji od sistema i da on može da koristi Zapad za realizaciju svojih interesa. Tome u prilog svedoči i besmislena retorika u kojoj se Beograd konstantno optužuje da predstavlja produženu ruku Moskve na Balkanu i da vodi agresivnu politiku prema susedima, kao da Zapad nema svoje mehanizme za procenu rizika, nego im je potrebno iskrivljeno prištinsko, podgoričko ili tumačenje iz bilo koje druge  balkanske kasabe.

S druge strane, Beograd se pokazao kao pouzdan partner koji je dobro razumeo šta je interes Zapada u ovom trenutku. Taj interes se poklapa sa interesom Srbije koja za osnovni cilj ima ekonomsko jačanje za šta je izbegavanje sukoba nužan uslov.

Strategija Srbije, po svemu sudeći, nije vraćanje suvereniteta nad čitavim Kosovom, ali to ne znači da može da dopusti da se na njenoj teritoriji de jure stvaraju druge države. Time bi se uostalom otvorila Pandorina kutija sa nesagledivim posledicama.

Mrvljenje balkanskog prostora započeto raspadom Jugoslavije i stvaranje međusobno suprotstavljenih država jedan je od načina na koji Zapad kontroliše ovaj prostor. Drugi, efikasniji način je upravljanje zamrznutim konfliktima. Problem odnosa Srbije sa Zapadom je upravo činjenica da se oba rešenja zasnivaju, prvo na štetu Srbije, a drugo na njenom aktivnom učešću u upravljanju konfliktima. Nijedna opcija nije dobra, ali ova druga je svakako manje loša. Ona, međutim, u većoj meri zavisi od snage i sposobnosti političara koji su na čelu Srbije, što pogoduje razvoju raznih oblika lične vlasti. Takva ličnost mora biti u podjednakoj meri posvećena poslu kojim se bavi, politički iskusna, pragmatična, ali istovremeno i fleksibilna. Pritom, mora da ima podršku većine građana u zemlji, ali i podršku bar dela ili makar jedne frakcije globalne transnacionalne poslovne i političke elite. Najmanja greška u održavanju zamrznutog konflikta može da dovede do njegovog odmrzavanja, a osim Kurtiju, to sada nikome nije u interesu.

Čini se da je upravo Vučićeva sposobnost da balansira na tankoj žici zamrznutog konflikta, što je trenutno najbolje za Zapad, a najmanje loše za Srbiju, razlog njegove političke moći. Činjenica da su njegova politička sudbina i sudbina Srbije usko povezane nije proizvod nikakve medijske manipulacije, već objektivnih okolnosti koje su nametnute strategijom zamrznutog konflikta na Balkanu.

To je na kraju krajeva i razlog što razni politički neprijatelji, kako u regionu, tako i u zemlji, navijaju za politički slom Srbije. Jedini problem, kojeg izgleda ni jedni ni drugi nisu svesni je što je Vučićeva politika više usklađena sa strateškim vizijama Zapada nego što oni to mogu da zamisle.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu