Pohod tragom vesti

Nedeljom se, izgleda, i političari odmaraju. Pregaoci za narodno dobro javnost bar jedan dan sedmično ostavljaju bez vesti i izveštaja o svojim zasedanjima, službenim putovanjima, sastancima, posetama... Ali, ne miruju mediji. Za njih nikad nema pauze.

Onomad, početkom devedesetih, ispostavilo se da je upravo nedeljni „Dnevnik” idealan prostor za nastavljanje politike drugim sredstvima, te je na tom terenu i počelo rastakanje Jugoslavije. Programsko zajedništvo oličeno u naizmeničnom pripremanju nedeljnog izdanja udarne informativne emisije u republičkim TV centrima, a za celo takozvano srpskohrvatsko govorno područje, počelo je da puca baš zbog upliva nacionalne politike i političke propagande. Glavne poruke iz Zagreba, Beograda, Sarajeva i Titograda usmeravane su „onima tamo”. A njima se nije dopadalo ono što odande poručuju, te su se okrenuli samo svojoj istini. Tako je trasa za zajednički signal postepeno zatvarana na pojedinim deonicama, a potom i sasvim ukinuta.

Danas opet svako svakog može da gleda, ali dobrovoljno, ličnim izborom (ili izborom ponude kablovskog distributera). Nedeljni „Dnevnik” ostaje prostor mahom oslobođen pritiska dnevno-političkih događaja, što urednicima pruža veće mogućnosti izbora. Poslednje izdanje RTS-a (17. avgust) pokazalo je koliko raznovrsnih tema može da stane u polusatnu emisiju – ukoliko se svi raspoloživi minuti ne potroše na izveštavanje o beogradskoj vladi koje još nema, o zastoju parlamentarnog rada koji još traje, o čekanju na potpisivanje međunarodnih sporazuma koje je još neizvesno...

Emisija je sadržala nekoliko zanimljivih, informativno produbljenih priloga – uspešno primenivši povremeni postupak nazvan „Dnevnik istražuje” na više tema. Jedan se odnosio na turističke mogućnosti Beograda, s uporednim pregledom iskustava Budimpešte, i sijaset rečitih slika, podataka i zapisa s lica mesta. Drugi se ticao ekonomske perspektive Kragujevca i predočio očekivanja i obećanja za budućnost s elementima bajke, tako potrebne devastiranoj prestonici Šumadije. Treći se bavio stanjem škola u Srbiji, ne kao institucija već kao zdanja u kojima je pristojan klozet veoma često prava retkost. Sve tri priče nameću se kao idealni povodi za nove novinarske zadatke, za proširenje i uobličenje u deo nekog, nažalost, nepostojećeg, TV magazina.

Dok su u štampi „njusmagazini” forma koja opstaje, televizije su se lišile ovakvog obrasca angažovanja – iako donosi prestiž i stanicama i saradnicima. Opredelivši se da razradu aktuelnosti smeštaju gotovo isključivo u TV intervjue, odnosno rasprave u studiju, one su ovim tipom programa vidno osiromašile raznolikost komuniciranja i zasitile gledalište istovetnim konceptom.

Naročito bi RTS-u, s obzirom na ulogu javnog servisa i na tehničke i ljudske kapacitete, valjalo da krene novim-starim putem: na teren, tragom vesti. Nastavak prikazivanje „TV mreže”, uzornog TV magazina u nezavisnoj produkciji, time se ne dovodi u pitanje. Ima Srbija izazovnih poslova za više medijskih majstora.