Ne valja se s gorim porediti

Jednom sam bila u društvu u kome su okupljeni sat vremena razgovarali o tome koliko ko zarađuje, u kojoj firmi rade, šta su kupili, gde su letovali...

Ljudi su se „gađali” ciframa i na njihovim licima mogla sam da vidim taj momenat iščekivanja: da li će druga strana reći nešto po čemu će biti bolji ili, nedajbože, gori.

Poželjno rangiranje

Nakon sat vremena razgovora nisam primetila da je atmosfera postala živahnija, da smo se svi osetili prijatnije. Naprotiv, nekako su svi izgledali izduvano, a razgovor je zamirao. Mogla sam da pretpostavim i zašto: svi su u sebi razmišljali o sopstvenoj uspešnosti i gde su na lestvici društveno poželjnog rangiranja.

To je potpuno pogrešan način razmišljanja, a evo i objašnjenja zašto je to tako. U psihologiji postoji nešto što se zove teorija socijalnog poređenja, koja ukazuje da u ljudima postoji potreba da procene svoje mišljenje i sposobnosti. Ovu pojavu među prvima uočio je i opisao američki psiholog Leon Festinger.

On je utvrdio da čovek ne teži da procenjuje svoje blagostanje prema tome kako se oseća, već da to radi upoređujući kakav je njegov život u odnosu na druge. I, pri tome veruje da će osećanje sreće stići kada bude iznad ostalih u nekoj vrsti društveno definisanog kriterijuma.

I zaista, najčešći način da procenimo sebe zavisi od toga kako se drugi ponašaju. Na primer, ako neko procenjuje koliko dobro trči, meri svoje vreme upoređujući ga s postignutim rezultatima drugih trkača.

Postoje dve vrste socijalnog poređenja – uzlazno i silazno, odnosno poredimo se s „gorima” ili „boljima” od nas. Ono počinje još od malih nogu. To su i situacije kada roditelji detetu ukazuju kako neko drugo dete nešto može ili ne može, brat ili sestra istu stvar rade ovako, a on onako.

Ima porodica koje će sve uraditi samo da se ne ističu ili da drugi ljudi ne bi rekli nešto negativno o njima. Tako se kriju decenijske tajne. Tajne su, međutim, vrlo opasne po naše mentalno zdravlje – vremenom se ispolje u vidu nekih stvarnih i vidljivih problema, kao bolovi, duševni problemi, ali i pokušaji samoubistva.

Koliko smisao života postaje da se u zajednicu uklopimo po svaku cenu? Stvar se još više komplikuje ako znamo da različite kulture vrednuju različite stvari, ali i da postojeće društvene mreže ističu poređenja. Pitanje je i kako zaključujemo da je druga osoba bolja od nas.

Na društvenim mrežama, pre svega, prikazuje se samo jedna strana priče, jedan trenutak, koji se čini idealnim. Tada krene i poređenje.

Zaboravljamo da gotovo niko neće na društvene mreže „okačiti” sliku lošeg dana ili priznati kako je njegova idealna veza zapravo loša i da je njegov sjajni posao sve što ima u životu. Čak i oni koji bi ovo uradili, to bi učinili samo da bi dobili „društvene poene”. Tako, ako se ne koriste pravilno, društvene mreže postaju potencijalne tačke nesreće.

Festinger je u svojoj teoriji tvrdio da poređenje može da olakša našu socijalizaciju, jer možemo da pronađemo ljude koji su slični nama i da se na taj način udružujemo s njima prema sličnim interesovanjima, vrednostima, kao i da uzlazno socijalno poređenje može da podstakne osobu da bude bolji čovek i napreduje u životu.

Sopstveni put

Tako je možda bilo u društvu s početka 20. veka gde se negovao drugačiji duh, ali od tada su se dogodile mnoge promene. Danas je socijalno poređenje kost u grlu mnogima, iako nije održivo po mnogim segmentima, jer koliko god da smo slični po nekim parametrima, po nekima smo potpuno različiti i svako od nas kreira lični, jedinstveni put.

Zbog toga je potrebno tragati za sopstvenom stazom dok težimo da ispunimo zadatke koje smo sebi postavili, ne uzimajući u obzir tuđu prošlost i tempo.

Cveće nije lepše kod drugoga, samo je drugačije. Nikome se ne zabranjuje da uređuje svoje dvorište, onako kako mu se sviđa. Ulepšavanje dvorišta zarad dobijanja poena od drugih ljudi i socijalnog vrednovanja gubi smisao i zato je važno da budimo iskreni prema sebi.