Zašto „orlovi" rano lete

Naš napad je igrao protiv naše odbrane, a kako smo mi najveći majstori kada igramo protiv sebe samih, kako u fudbalu, tako i u svemu ostalom, završili smo kao poslednji u grupi. Dakle, sami sa sobom. Zbogom Kataru, odsanjali smo još jedan košmarni fudbalski san i možemo da se vratimo svakodnevici. Dakle, ili će nas ubiti zagađeni vazduh ili će nas oduvati košava. Možda nismo igrali najbolji fudbal, ali smo svakako igrali najluđi, koji će se dugo izučavati na trenerskim fudbalskim akademijama.

Snimak Dragana Stojkovića Piksija, koji slomljen sedi i gleda kako nam Švajcarci opet daju gol, takođe će se analizirati kao slom trenera, koji je postavkom igre „harakiri” koknuo najpre sebe, a onda i igrače. Da li je Nišlija samuraj koji u Japanu još važi za božanstvo, a taj status ima gde god da kroči, imao drugačiji izbor, kako bi srpski fudbal, osuđen na sto godina samoće, imao drugačiju sudbinu na travi?

I ne naročito, jer kada ima takva dva špica, poput Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića, a iza njih ofanzivnog veznog Dušana Tadića, koji mogu da razmontiraju svaki tim na svetu, ali i da budu rastavljeni na komadiće od bilo kojih 11 igrača na svetu, Piksi je odlučio da se kocka. Ta hazarderska postavka igre dovela je Srbiju na Svetsko prvenstvo, pokazalo se da ga je sreća služila i u Ligi nacija, ali turnirski sistem igre na katarskim klimatizovanim stadionima nije bio naklonjen srpskom ruletu zvanom „za gol više”.

Ni momcima iz Fife nismo simpatični. Da jesmo, promenili bi pravila igre i svirali kraj kada povedemo. Ali nisu, što znači da nam ni fudbalska međunarodna zajednica nije naklonjena. Piksijeva ideja je bila sledeća: daćemo sigurno gol, dva gotovo sigurno, tri najverovatnije, četiri – zašto da ne, dok protivnici možda neće iskoristiti dvadesetak šansi koje će im se otvoriti. To je prošlo u Lisabonu, prošlo je u Ligi nacija, ali su nas ostali u Kataru pročitali i kaznili.

Za sistem igre „srpski harakiri” tim mora imati brze, izdržljive i tehnički potkovane igrače, poput nepogrešivog zadnjeg veznog Nemanje Matića ili nekada Srećka Kataneca, koji će povezivati odbranu i Tadića, uz dva pitbula u veznom redu, od kojih će jedan, poput Italijana Gatuza, kvariti igru protivničke ekipe i ponekog poslati u Urgentni centar. Drugi tipski model igrača ima slične osobine, ali nešto više je okrenut napadu, spreman da, ako treba, sa protivničkim veznim igra flastera tako što će s njim posle utakmice otići kući ili će, ako onome padne na pamet, otići s njim i na Mont Everest. Ukratko, neće mu dati da diše, a usput će dati gol. Ko se danas seća ratobornog i kreativnog Holanđanina Edgara Davidsa? Visok svega 168 santimetara, nabijen snagom, imao je i ozbiljan hendikep, pa je morao da nosi zaštitne naočare. Imao je glaukom.

Holandski, a naročito italijanski treneri obožavaju takve igrače koji su čudni publici, jer se gledaoci pitaju čemu služe, ali takvi modeli ne igraju da bi gledaoci uzdisali za njima, već da održavaju red na terenu, kao izbacivači u noćnim klubovima. Nedostatak takvih primeraka u srpskom fudbalu govori da se u pionirskim i omladinskim školama ne radi planski, po sistemu igre koji igraju seniorski timovi, jer korporativni fudbal ne dozvoljava takvo, za njih neproduktivno gubljenje i trošenje vremena. Zašto bi gajili različite podvrste igrača, o bekovima i da ne govorimo, nemamo ih najmanje dve decenije, kada mogu da se kupe na međunarodnoj berzi isluženih igrača.

Dragan Stojanović

Ko se čudi zašto je Žoze Murinjo zaljubljen u Nemanju Matića, uzalud misli da portugalski trener, poznatiji kao Posebni, ima nekakve druge sklonosti. Naprotiv, iako Matić izgleda trapavo, mršav je i visok, njegova dominacija iza i oko centra, uz snažan šut ako zaluta na 30 metara od tuđeg gola, činilo je Murinja spokojnim. Nema kratkih spojeva i pogrešnih pasova koji mogu da se preseku, već se zadnje linije povezuju sa ofanzivnim veznim bez stresova koje je preživljavao Piksi i od kojih je moglo da se rikne.

Šta hoću da kažem? Da Piksi nije nasledio sistem igre koji, uzgred, naša reprezentacija nikada nije imala, poput španske igre pasova, odnosno poseda igre koju je stvorio Johan Krojf u Barseloni, kao usavršenu igru taotalnog fudbala. Kasnije je preuzeo Gvardiola. Pogledajte špansku dečurliju, gde su samo iznikli? Igra kratkih pasova uz presing i tehničku savršenost i mnogo trčanja nastavlja se unedogled. Dakle, sistem je najvažniji, a novi igrači se samo uklapaju u njega. Uostalom, nezaboravni Ćavi i Inijesta su odavno u penziji. Zar se to primećuje? Kao da su ih klonirali.

U našem konfuznom sistemu igre, koji zapravo ne postoji, osim fame da smo „evropski Brazilci” – ko li je to samo smislio i zauvek nas zakopao u svet iluzija – Piksi je mogao da postavi tim defanzivnije, ali gol ne bismo dali ni da se igra produžila danima, što se pokazalo u utakmici protiv Brazila. Nismo ni nagovestili da ćemo šutnuti na gol, a sjajni golman Vanja Milinković Savić je branio kao major Gavrilović. Mislim da je trebalo da Piksi protiv Brazila, ako je već želeo da dobije na ruletu, igra najofanzivnije. Ovako nas je prikazao kao otvorenu knjigu, lako štivo za čitanje.

Ono što je ipak morao da uradi jeste da posle svakog našeg vođstva potpuno zatvori prilaze Vanji. Naročito protiv Kameruna, o Švajcarskoj da ne govorimo, jer su prvu šansu imali već posle 20 sekundi, a golove nam dali pred kraj prvog poluvremena i na samom početku drugog, što ne dozvoljavaju ni pionirski timovi.

Ako je potpuna ofanziva protiv Kameruna pri rezultatu 3:1 ličila na kolektivni suicid – masovno skakanje s Brankovog mosta – pokušaj zatvaranja igre protiv Švajcaraca koji nisu naročito ofanzivni, pokazao je da „orlovi” nemaju ni igračku ni taktičku zrelost da pokrivaju prostor, a kamoli igrače. Zato su, tokom sve tri utakmice, već posle 60 minuta, izgledali kao da su trčali dva maratona. U svojim klubovima, oni deluju kao kiborzi, jer igraju u logično postavljenom sistemu igre. U reprezentaciji im je duša u nosu, jer besciljno trče u fudbalskoj „teoriji haosa”.

Zašto Dragan Stojković treba da ostane selektor? Iz dva razloga. Prvi je da bi konačno postavio sistem igre, a drugo, on će se najbolje setiti verovatno jedinog srpskog trenera sa vizijom koji je znao kako postaviti igru. Od lude ofanzive do nezapamćenog katanača, sa istim igračima koji su ga bespogovorno slušali. Taj čovek se zvao Branko Stanković i trenirao je Piksija. Ali Stanković je bio takav trener da su se od njega plašili i šefovi nekadašnje Udbe koji su vladali Crvenom zvezdom. Nisu smeli ni da pomisle da ga pitaju ko će igrati. To znaju Pižon i Dule Savić.

Nego, gde se sada nalazi Veljko Paunović? Bio je trener mlade reprezentacije koja je osvojila Svetsko prvenstvo 2015. godine. U finalu smo pobedili Brazil. Posle povratka kući izjavio je da će Srbija u narednih deset godina postati svetski ili evropski prvak. Onda je iznenada nestao. Motao se po Čikagu, sada je u Gvadalahari, u meksičkom Čivasu. U odgovoru na pitanje zašto Veljko Paunović, čijih je devet igrača igralo u Kataru, danas skita po svetu, umesto da je odavno preuzeo seniorski tim, krije se pravi odgovor zašto „orlovi” rano lete.