Galerija na ekranu

Kao deo projekta „Političke prakse (post)jugoslovenske umetnosti” i istoimene izložbe postavljene u salonu MSU, predstavljeni su vizuelni materijali iz „TV galerije” kao svojevrsno podsećanje na televizijsku emisiju iz „zlatnih godina” nacionalne televizije. Danas, gotovo tri decenije kasnije, ovaj projekat podstiče na nove interpretacije. Autorka TV galerije je Dunja Blažević, istoričarka umetnosti i dugogodišnji kustos Galerije SKC-a, a poslednjih deset godina direktorka Centra za savremenu umetnost u Sarajevu. Pre Beograda, TV galerija predstavljena je u Zagrebu, Novom Sadu i Sarajevu. TV galerija emitovana je na Televiziji Beograd i u nacionalnoj televizijskoj mreži od 1984. do 1990. godine.

Da li je namera pokretanja TV galerije bila između ostalog i zbog potrebe da se umetnost, koja nije bila podređena tradicionalnom galerijskom i muzejskom predstavljanju i klasičnim medijima, učini vidljivom?

U vreme kada sam bila kustos u Galeriji SKC-a sa kolegama i umetnicima okupljenim oko nje, od početka smo podržavali ideju da stvorimo profilisanu galeriju jer su sve ostale svaštarile. Namera je bila da učinimo vidljivim pojave koje tada još nisu bile prepoznate kao umetnost. Bilo je to vreme početka konceptualne umetnosti na celom jugoslovenskom prostoru. Kao novi medij tada se pojavljuje video kao ravnopravan sa drugim medijima, i kao što sam smatrala, bio je to medij primeren televiziji, pre svega tehnološki. S druge strane, pošto televizija nije imala tu vrstu sadržaja, trebalo je otvoriti prostor za autorski video, ali ne samo za emitovanje, već i u produkcijskom smislu. Video umetnici osamdesetih godina imali su potrebu da tehnološki pređu na jedan viši nivo od VHS. Tada nije bilo privatnih studija koji bi se bavili produkcijom, pa je dužnost televizije bila da im to omogući. U Televiziju Beograd došla sam 1981. godine i u okviru redakcije za kulturu TV Beograd počeo je moj program. Ideja je bila da stručni ljudi vode razne segmente tog programa. Nebojša Đukelić filmski program, Feliks Pašić pozorište, Dževad Sabljaković književnost. Svoj angažman doživljavala sam kao primenjenu kritiku. Tako je najpre počela serija emisija koje su emitovane jednom mesečno pod nazivom „Druga umetnost”. Krenula sam od naše i ruske avangarde dvadesetih godina, radila sam šezdesete, predstavila grupu Gorgona kao važnu pojavu u umetnosti i stigla do video umetnosti.

Zašto je „Druga umetnost” preimenovana u „TV galeriju”?

Želela sam da napravim omaž Geriju Šumu, nemačkom umetniku, kustosu koji je krajem šezdesetih godina registrovao nove umetničke pojave. Nemačka televizija prihvatila je da on radi TV galeriju, ali je zbog stava da je suviše radikalna, ta emisija ugašena. Naša TV galerija razlikovala se od njegove, ali bilo mi je važno da se tim omažom obezbedi dalji kontinuitet. Deset godina kasnije, oko 1990. pojavila se i TV galerija na moskovskoj televiziji. Bilo je predloga da se napravi retrospektiva te tri TV galerije, ali nakon početka rata devedesetih ja nisam bila u zemlji i nisam imala nikakvu dokumentaciju sa sobom.

Kakva je zapravo bila koncepcija emisije? Koliko su i sami umetnici bili reditelji?

Umetnici su sami režirali svoje radove, a televizija i naši programi imali su sreću da se u to vreme zadesi ekipa izvrsnih mladih reditelja kao što su Stanko Crnobrnja, Slobodan Pešić, Peđa Sinđelić, svi američki đaci, kao i Milan Peca Nikolić i Dragomir Zupanc, veliki erudita i poznavalac umetnosti. Kada je krenula video produkcija Peca Nikolić je radio sa mnom kao reditelj, a posebno je bio važan i montažer Radomir Todorović Toša. Uvek je neka izložba bila povod da se dublje zađe u određene pojave. Drugi deo je bila produkcija, saradnja sa umetnicima, i s druge strane, saradnja sa mladim rediteljima koji su imali ideju o autorskom radu, a ne samo o pukoj realizaciji. Oni nisu tu tavorili do trenutka kada bi snimili dugometražni film. Njih je televizija zanimala, imali su afinitet za ono što smo radili.

Koliko je publika TV galerije izašla iz uskog okvira i broja stalnih posetilaca izložbi u SKC-u? Na koji način je emisija tog tipa mogla da se približi „prosečnom” gledaocu?

Video umetnost je i po dramaturgiji i po ritmu drugačija od neke TV emisije. U video radu imate na primer jedan kadar koji traje dugo i gde se tokom pet minuta desi neka sasvim mala promena. Prvo sam krenula sa insertima iz gotovih radova naših i umetnika iz sveta. Najpre najavim, kažem, gledaćete to i to, obratite pažnju na to i to, radi se o tome i tome... Onda pustim nekoliko minuta videa, ali vremenom sam skraćivala najave i puštala integralne radove. Na kraju sam ukinula i najave i objašnjenja i radovi su stekli svoju publiku. TV galerija je emitovana na kraju programa, i zato sam tražila fleksibilno vreme trajanja, jer i radovi imaju različitu dužinu trajanja. U to vreme bavljenje umetnošću je uključivalo i društvenu dimenziju. Smatrala sam da je hermetičnu umetnost trebalo demokratizovati. U galeriju uđe 500 ljudi, a ovo je gledalo i do 100.000. Gledaoci su jednostavno imali pravo da vide šta se dešava, pa je emisija imala i edukativni karakter.

Koliko televizije danas posvećuju prostora kulturnim sadržajima i analitičkim emisijama, čiji su termini emitovanja nekada i posle ponoći, uvredljivi i za sagovornika, i za autore, i za gledaoce?

Danas su se promenili  kriterijumi, televizije imaju pritisak komercijalnog, nemaju dovoljno sredstava, pitanje je i koncepta celog programa. Komercijalne televizije nemaju interes za takve emisije. Zapanjuje me da, na primer, B 92 kao respektabilni građanski kanal uopšte nema kulturu. I u novinama i na radiju ima ozbiljnih priloga posvećenih kulturi. Ali nama je pogodovalo i to što se u to vreme radilo na istraživanju televizije same, istraživale su se forme, žanrovi. To se danas više ne radi ni u svetu.