Nekritičnost umišljenog branitelja slobode

Reagovanje na tekst sociologa Borisa Jašovića „Niz dlaku neprijateljima slobode”, „Politika”, 22. novembar

Srditi bes zbog ukazivanja na njegovo skoro komično uživljavanje u prometejsku ulogu spasioca čovečanstva od porobljavanja, Boris Jašović izražava vatrometom samorazgolićujućeg etiketiranja, recimo kako sam „prespavao pandemiju”, da ga zasipam „prizemnim podmetačinama”, da sam sročio „neku vrstu autorizovanog paskvilopamfleta u kojem se ređaju podmetanja, niski udarci i difamatorske konstrukcije” i sl. Šta se krije iza te praznjikave eksplozije burnih i bujnih emocija lišenih pravih argumenata?

1. Neću osporavati Jašovićeva „otkrića” koja prevazilaze granice prihvatljivog rasuđivanja, recimo da su „i vakcinisani i nevakcinisani podjednako (ne)opasni po druge” (dakle, u zabludi je cela medicinska nauka), da su vakcine protiv kovida 19 „prerano puštene u opticaj” (to bi već bila zlotvorska zavera globalnih razmera), da SZO „poseduje globalnu moć da uvodi vanredna stanja” (ta organizacija ima samo savetodavan karakter), da „nesavesni lekari… sprovode nametnute im dogme i direktive” (ispada da su svi takvi, jer bez njih sistem ne bi mogao da funkcioniše) itd. Ovom nadobudnom kritičaru ni bog lekarstva Asklepije (Eskulap) nije do pojasa, a tu se već gubi osnova za svaki smisleni razgovor.

2. Uzdržavam se i od opširnijeg komentarisanja Jašovićevog grotesknog osećaja omnipotentnosti sa kojom se obrušava na domaće i međunarodno pravo. Ne potresam se što mi prebacuje kako navodno nisam pročitao član 20 Ustava na koji se pozivam, jer me ispunjava zadovoljstvom što ga na isti način kao ja tumače naši najpoznatiji pravnici – bar dvoje u štampi (Vesna Rakić Vodinelić i Zoran Ivošević), a više njih na manje eksplicitan, ali nedvosmislen način (uključujući dve bivše predsednice Vrhovnog suda i nekoliko profesora Pravnog fakulteta). Prebacujem mu, međutim, što pokušava da ospori jasnu odluku našeg Ustavnog suda da obavezna vakcinacija nije u suprotnosti sa ljudskim pravima, što ignoriše istu takvu odluku Evropskog suda za ljudska prava i što pokušava da zameni teze uvlačenjem u raspravu predsednika Bajdena koji se susreo sa sasvim različitim problemom. Kao i u prethodnom primeru, reč je o napoleonskom doživljaju sebe, a „Pogledi” nisu mesto za potrebno „prizemljenje” takvih veličina.

3. Zadržaću se na opsesivnoj potrebi mog oponenta da do besmisla apsolutizuje ljudske slobode i „prava na slobodno raspolaganje sopstvenim telom”. Vidim to prevashodno kao pozerstvo jednog salonskog bundžije, bar dok ne zaore drumove ili ne podigne šator na avionskoj pisti. On dobro zna ne samo da je sloboda pojedinca ograničena pravima i slobodama bližnjih, već i da država nameće ograničenja nesvesnim pojedincima čak i ako mogu samo sebe da ugroze, za šta je primer vezivanje pojasa. Da je Jašović dosledan sebi i spreman da ne ispadne licemer, čitali bismo u štampi o čudaku enti put isključenom iz saobraćaja zbog slobodno klateće kopče pojasa iznad svog uveta.

Srčani bolesnik može, ali ne mora da uzima lekove, ali je u celom civilizovanom svetu obavezno lečenje zaraznih bolesnika. Sudski se gone građani koji kriju da imaju tuberkulozu. a ličilo bi na sprdnju kada bi odbili lečenje kao, kako zaneseno piše Jašović, „atakovanje na fizički i psihički integritet pojedinca”. On bi u ime „slobode raspolaganja sopstvenim telom” mogao da ode u trope bez vakcine protiv žute groznice, ali bi u povratku morao da provede 10 dana u izolaciji.

Poznati su primeri pretpostavljenog indeksnog slučaja side u SAD, stjuarda „Er Kanade” Gaetana Dege, koji je doživotno konfiniran zato što nije hteo da se odrekne svojih promiskuitetnih homoseksualnih navika, naše „tifusne Elze”, koja je menjala ime da bi mogla da radi kao kuvarica, mada joj je to kao urinarnom kliconoši bilo zabranjeno, da ne pominjemo mnoge hiljade ljudi koji trenutno provode vreme u karantinima širom sveta.

4. Kako se vidi iz Jašovićevog toka misli, nekontrolisani gnev nije saveznik zdravog razuma: „(L)ično poznajem ljude kojima su vakcine pomogle, one kojima su ostavile trajne posledice ali i one koji su nažalost preminuli nakon vakcinisanja. Da li će neko odgovarati zbog toga?” Prvo, zašto bi bilo ko odgovarao zbog Jašovićevog poznavanja ljudi kojima su vakcine pomogle? Drugo, da li je siguran da su vakcine nekome „ostavile trajne posledice” ako se primenjuju manje od dve godine? Treće, ako zaista poznaje takve ljude, mora da zna mnogo stotina ili hiljada puta više osoba koje su zahvaljujući vakcinaciji pošteđene dugotrajnih posledica bolesti (kamo doktorima hvala). Četvrto, da li je samo posledica bežanja iz škole što moj oponent ne pravi razliku između „nakon”, odnosno „posle” i „zbog”. Mnogo ljudi je umrlo posle šišanja, ali to ne znači da ih je ubio frizer.

5. Na istoj liniji sporne misaone doslednosti su već pomenute „difamatorske konstrukcije” u koje „Radovanović umače svoje otrovne strelice za koje veruje da su ubojite”. Ako moj kritičar već tvrdi da su strelice otrovne, one moraju biti i ubojite (ili je on zagovornik postojanja neubojitih otrova).

6. Navedimo još jedan primer Jašovićevog rata protiv logike: „Daleko je više onih savesnih lekara koji se boje da javno iskažu šta stvarno misle o pandemiji, virusu i vakcinama”, a strah im, gle čuda, ulivaju „neki Radovanovići”. Ostavimo po strani Jašovićevu opsednutost vrlo starim čovekom, mahom prisutnim još samo po raznim službenim crnim listama, pa se zapitajmo kako je ovaj sociolog merio savesnost lekara koje je bojažljivost naterala da budu nesavesni. Ponovo oksimoron.

7. Da li je moja „pogrešna konstrukcija” da je Jašović protivnik vakcinacije kada ga je u bolničkoj postelji obasjala „istina” (kako god da je do nje došao) o podjednakom odnosu vakcinisanih i nevakcinisanih pacijenata, uz sledstveno detinjasto sproveden induktivni proces zaključivanja? Brani li on postupak čiji smisao veruje da je opovrgao? Dakle, ne tvrdi da su vakcine bezvredne, nego je samo to „dokazao”.

8. Kada napiše da su „u Britaniji i Italiji isplaćene prve odštete zbog smrti izazvane vakcinom protiv kovida 19”, Jašović bi morao da zna da ni u jednom slučaju nije dokazana uzročno-posledična veza, već da ona nije mogla da se isključi. Razlika je suštinska. Svaki medicinski postupak može tragično da se završi, ali je poenta u tome da stručni, pametni i savesni ljudi tu okolnost uzimaju u obzir kada odlučuju o neophodnosti vakcinacije.

O ovom mesiji i njegovim gromopucatelno saopštavanim „otkrićima” mogao bi da se napiše čitav esej, ali dozvoljeni prostor zahteva da se stavi tačka.

Epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji