Političari i lekari, uozbiljite se

Ćutanje i blaženo neznanje se zapatilo na ovim prostorima i pored brojnih (bolnih) istina koje nam darežljivo i nametljivo donosi svakodnevica. Većina  lekara, kao skup beskrajno različitih i trpeljivih pojedinaca, dobrovoljno se sklonila na sporedni kolosek prometne železničke stanice mireći se s postojećim stanjem, živeći i radeći skoro bez kritičkog promišljanja. A ćutanje je, u svetu kakofonije i normalizovanja nenormalnog, simptom ličnog posrnuća, samounižavanja, intelektualne inertnosti, neznanja i straha od gubitka  (nezasluženih) pozicija. Zašto lekari ćute na višedecenijsku politizaciju zdravstva, na epidemiju pogrešnih odluka, na izvitoperavanje činjenica ili na farsično ozakonjenje korupcije? Ovo  je samo deo zahtevnih pitanja namenjenih Zdravstvenom savetu Srbije, Lekarskoj komori Srbije ili Srpskom lekarskom društvu. Kao pokazni primer, razmotrimo poslednje hvalospeve i samozaslepljujući trijumfalizam državnog sekretara Ministarstva zdravlja objavljenog u „Politici” 16. novembra 2022. godine:

„Srbija ima realne šanse da bude u prvih šest zemalja u Evropi u pogledu razvijenosti zdravstvenog sistema. Đerlek je podsetio da se Srbija kao brojčano mala zemlja odlično snašla u borbi protiv virusa korona i pokazala da je njen zdravstveni sistem sposoban da se nosi i sa velikim izazovima kao što je bila pandemija. ”

Polazeći od činjenice da je  „najveći neprijatelj istine i slobode u društvu kompaktna većina”, izražavam iskrenu sumnju, bez zlovolje, u sjaj „zlatnog doba” u kojem živimo i u „pobedu” koju smo ostvarili u borbi protiv kovida 19. Inače, SARS-CoV-2 ostaće u humanoj populaciji, kao što je ostalo i šest prethodno otkrivenih virusa korona (sredinom 60-ih, 2002. i 2013. godine).

Prvo, potrebno je umeće alhemičara da bi se, tako brzo, dostigao sam vrh evropskog  kvaliteta rada zdravstvene službe. Radikalno preumljenje i preobražaj zdravstvenog sistema „preko noći” nije moguć zbog sledećih činjenica: Srbija se nalazi na samom evropskom vrhu po smrtnosti od malignih bolesti, evidentan je manjak iskusnih i kompetentnih zdravstvenih radnika (brojni su razlozi) na svim nivoima zdravstvene zaštite što umanjuje kvalitet, efikasnost i bezbednost zdravstvenog sistema, preko 40 odsto ukupnih troškova u zdravstvu pokrivaju „iz svog džepa” građani odlazeći kod privatnih lekara, u privatne laboratorije ili kupujući lekove, čekanje na pojedine operacije iskazuje se u godinama, skupljanjem novca es-em-esovima  leče se brojna deca u inostranstvu, poverenje u izabranog lekara i lekara specijalistu u našoj zemlji ubedljivo je najniže u odnosu na druge evropske zemlje, višegodišnje kašnjenje u  uključivanju inovativnih (efikasnijih) lekova u odnosu na zemlje u okruženju,  percepcija korupcije u zdravstvu je najviša u našoj zemlji, desetostruko manje odvajamo novca za zdravstvo po glavi stanovnika u odnosu na visokorazvijene zemlje Evrope itd. Naravno, sve ove činjenice i problemi mogu biti zaobiđeni ili ublaženi  kroz plaćena „istraživanja” brojnih inostranih nevladinih organizacija.

Drugo, ušli smo u vreme sveukupnog preispitivanja i svođenja računa tekuće pandemije. Kako smo se „odlično snašli” govori podatak da od početka 2020. godine imamo najveći višak smrtnosti  na svetu posle Bugarske. Pitajmo PIO fond koliko je manji broj penzionera od očekivanog.

Činjenica je da zbog potcenjivačkog i ignorantskog odnosa prema značaju infektivne patologije u humanoj medicini (čitaj neznanja) i tekućih samoobmana o našoj superiornosti nad mikroorganizmima, nismo bili spremni za pandemiju: ni organizaciono, ni prostorno, ni materijalno, ni kadrovski. Istine radi, ukoliko isključimo evidentnu netransparentnost procesa odlučivanja i nabavke sa, verovatno, enormnim bogaćenjem odabranih pojedinaca, ostaje činjenica o brojnim uspešnim aktivnostima aktuelne vlasti: blagovremena nabavka različitih vakcina, dobro organizovani punktovi za  vakcinaciju, nabavka sofisticirane virusološke dijagnostike, opremanje bolnica novim medicinskim aparatima, izgradnja kovid bolnica i uvođenje inovativnih lekova u terapiju kovida 19.

Bitna karika u protivepidemijskim merama je edukovano stanovništvo, naoružano empatijom i tolerancijom, koje veruje zdravstvenim radnicima i sistemu i  koje se kreće u jasno i dobro zacrtanom koordinantnom sistemu protivepidemijskih mera. Međutim, živimo u vremenu neverovanja i apriornog nepoverenja kada mnogi ljudi smatraju da je ovo vreme manipulativnog otimanja pripadajuće slobode. Zbog toga, većina njih prihvata jednu pasivnu poziciju bavljenja isključivo sopstvenim životom i vremenom postaju sledbenici sveprisutne relativizacije i alternativnih činjenica. Naravno, samodovoljnost do egoizma nije prihvatljiva ukoliko ona ugrožava druge ljude. Zbog svega ovoga, kao i zbog brojnih grešaka Kriznog štaba, neprimene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti RS, politizacije zdravstva, pojave spasitelja, neaktivnosti lekara, pa čak i njihovog negiranja opravdanosti vakcinacije itd. doživeli smo pravi brodolom u obuhvatu stanovništva vakcinacijom. Zbog toga smo platili nerazumno visoku cenu – izgubili smo već jedan grad srednje veličine, a broj preminulih zbog posledičnih stanja kovida 19 ili preminulih od nekovid oboljenja zbog neuključivanja i privatnog zdravstva u njihovo lečenje, biće sagledan tek tokom narednih godina. Za mene je, kao čoveka i lekara, ovo tragedija epskih razmera, a nikako „pobeda”. Za sociologe, filozofe, antropologe ili psihologe ostaje jedno suštinsko pitanje: zašto su ljudski životi postali tako beznačajni?

U ovoj dijagnozi  vremena, ostaje mi nejasno zašto Srpsko lekarsko društvo ne otvara (pravu)stručnu raspravu o tekućoj pandemiji. Naime, na 20. kongresu lekara Srbije (24–25. novembra) uvodna predavanja su rezervisana za Međunarodni zdravstveni pravilnik, ali ne i za „goruće” teme kao što su rukovođenje pandemijom, značaj pravovremenih i adekvatnih protivepidemijskih mera, visoka smrtnost u jedinicima intenzivne nege, kako se spremiti (organizovati) za nadolazeće epidemije itd. Takođe, neprihvatljivo je da naš vodeći epidemiolog, po znanju, iskustvu i međunarodnim referencama, prof. dr Zoran Radovanović ima prihvaćen rad o kovidu 19 za poster sekciju, a ne za plenaranu sednicu. Iskreno ga smatram dragocenim putokascem i putopiscem u prašumi zvanoj epidemija (pandemija) i njegovo uvodno predavanje bilo bi od svekolike koristi.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji