Srpsko nasleđe se otvoreno krade i prisvaja

Pre tačno dve i po decenije, 12. decembra 1997. godine, osnovan je Odbor za standardizaciju srpskog jezika, koji okuplja eminentne lingviste i institucije koji se naučno bave srpskim jezikom na njegovom celokupnom govornom području. Kao svesrpsko i sveinstitucionalno stručno i naučno telo najvišeg ranga kada je o srpskom jeziku reč, ovaj odbor utemeljen je sporazumom o osnivanju koji su zaključile Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Crnogorska akademija nauka i umjetnosti (CANU), Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske (ANURS), Matica srpska, Institut za srpski jezik SANU, filološki i filozofski fakulteti na kojima se studira i izučava srpski jezik u Beogradu, Prištini, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Nikšiću, Istočnom Sarajevu, Banjaluci i Srpska književna zadruga.

Odbor, dakle, ima 14 osnivača. To je najvažnije i najveće telo koje postoji radi planiranja istraživanja srpskog jezika, zarad unapređivanja srpske jezičke norme i iz potrebe za jezičkim planiranjem koje bi vodilo adekvatnoj jezičkoj politici i praksi.

„To podrazumeva saradnju s državnim institucijama, koja će voditi obezbeđivanju statusa srpskog jezika kakav treba da ima svuda gde je on nacionalni jezik”, naglašava u intervjuu za „Politiku” prof. dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Svečana sednica ovog odbora povodom jubileja održaće se danas u zgradi SANU u podne.

Iako postoji četvrt veka, i dalje se nedovoljno zna šta je Odbor za standardizaciju srpskog jezika, čemu služi, da to nije samo odbor SANU – šta nam to govori?

Moglo bi se reći da kod nas još uvek mnoge važne stvari nisu važne. Iz različitih razloga decenijama nismo vodili brigu o srpskom jeziku kao centralnoj odrednici srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, kao o nacionalnom jeziku u upotrebi u svim vidovima života. A onda su nas, tako nespremne, zapljusnuli razni globalistički uticaji čiji je cilj urušavanje nacionalnih identiteta, kultura i bilo kakvog suvereniteta. Zato je donedavno bilo kao normalno odsustvo svake svesti o značaju srpskog kao nacionalnog jezika, u državi ona nije isticana kad i kako treba, što je potpuno suprotno stavovima i praksama drugih evropskih naroda, većih i manjih. Ukratko, sve to govori da moramo graditi svest o značaju srpskog kao nacionalnog jezika, a država mu mora obezbediti status kakav imaju nacionalni jezici, ni više ni manje nego što je to slučaj sa drugim nacionalnim jezicima u Evropi.

Gotovo da nema važnog jezičkog pitanja kada je posredi srpski, a da se Odbor njime nije bavio. Na koje plodove tog rada ste ponosni?

I jezičke sitnice su važne, ali bih rekao da je odbor za ovih 25 godina iznosio svoje stručno mišljenje i predloge o svim najkrupnijim pitanjima koja se tiču statusa srpskog jezika na celokupnom govornom i nacionalnom prostoru. Možemo biti ponosni što smo uvek prepoznavali trenutke važne za sudbinu srpskog jezika i stajali državama i srpskoj kulturi na raspolaganju. Posebno možemo biti ponosni što smo u svim istupanjima o najznačajnijim pitanjima, kao što je pitanje statusa srpskog jezika, odnosa prema zaštiti srpske pisane baštine, polazili isključivo od naučnih činjenica. Ne možemo, naravno, biti zadovoljni postignutim, jer jezička situacija ipak nije za pohvalu.

Rešavanje krupnih pitanja zahteva razumevanje i angažovanje država zajedno sa strukom. Možemo biti zadovoljni nekim rezultatima – nema razloga za slavlje. Među značajnim ciljevima koje je odbor prilikom osnivanja postavio jeste planiranje projekata proučavanja srpskog jezika koje bi vodilo i učvršćivanju statusa srpskog jezika i osavremenjavanju standardnojezičke norme. Imamo tu lepih rezultata, kao što je pet knjiga u ediciji „Prilozi gramatici srpskoga jezika” – dve iz tvorbe reči, dve iz sintakse i jedna iz fonetike i fonologije srpskog jezika. Na gramatičkom planu fali još morfologija. Tu je, zatim, jednotomni Rečnik srpskoga jezika, pa više izdanja Pravopisa srpskoga jezika, Normativna gramatika srpskoga jezika u nekoliko izdanja. Sve je to deo programa koji je postavio odbor. Istaknut je i zadatak podsticanja izrade terminologija i bibliografija. Daleko smo od završenih poslova, ali se radi, a stasalo je i nekoliko stručnjaka za terminologije, što nismo imali.

Koji su krupni zadaci koje je odbor zacrtao, a nije dovršio, i zašto?

Veliki je problem zaštita srpskog pisanog nasleđa. Ne samo da se ono potkrada nego se danas otvoreno krade i prisvaja. U tome se ide toliko da nas čak napadaju kad se interesujemo za svoje pisano nasleđe, bilo svetovno ili crkveno. Da podsetim: tu su i naši spomenici koji idu u bisere evropske i svetske pisane baštine. To rade oni koji nemaju svoje pisano nasleđe pa hoće da krivotvore svoj identitet, da srpsku kulturnu istoriju pripišu sebi. Struka to ističe, ali je to toliko krupan problem koliko je i značajno pitanje za naš nacionalni i kulturni identitet, za naš opstanak na mapi istorijskih naroda. Nemamo pravo i ne smemo to nikome da predamo, da izgubimo, to su naši preci stvarali, vekovima čuvali, životima plaćali. Struka zna šta i kako treba činiti, imamo stručnjake koji znaju, hoće i mogu.

Neka pitanja idu uporedo sa jačanjem svesti o značaju srpskog jezika kao nacionalnog. Tako je sa uvođenjem izučavanja srpskog jezika na fakultete. Od ovoga zahteva se ne može odustati, vreme govori da je on duboko opravdan. Ima nekog pomaka u razumevanju države kad se radi o našim stalnim zahtevima da se poveća broj časova srpskog jezika i književnosti u školama, ima nekog pomaka i kad su posredi udžbenici, ali daleko smo od zadovoljavajućeg stanja. Sve su to poslovi pred odborom i srpskim društvom.

Stalno podsećate da ne može biti i nema jezičke politike bez saradnje jezičke struke s državom. Koliko i kako politika utiče na lingvistiku? Postoji li i dalje šum na vezi između jezičke struke i politike?

Nije to naša specifičnost niti naše otkriće – to govori praksa u dobro uređenim državama, a to govori i jezička nauka o funkcionisanju jezika u društvu – sociolingvistika. U dobro uređenim i srećnim društvima jezička politika se osmišljava i sprovodi u harmoničnoj saradnji struke i države: jezička struka osmišljava i predlaže državi jezičku politiku, a država je usvaja i sprovodi u saradnji sa strukom.

Politika svojim činjenjem ili nečinjenjem, dobrim ili lošim činjenjem značajno utiče na jezičku situaciju. Politika, ona oličena u državi, ima i mora imati zakone koji uređuju jezičku situaciju na dobrobit društva i kulture i ima aparat koji mora da sprovodi te zakone, a koji moraju biti rezultat dobro osmišljene jezičke politike. Ako se osvrnemo na poslednjih nekoliko godina, rekao bih da nismo u stanju stalnog šuma – ima naznaka da se on smanjuje.

Takozvanom rodno osetljivom jeziku, naglašavaju srbisti, nije mesto nigde, pa ni u udžbenicima. Konačan rasplet te žučne borbe protiv nasilja nad srpskim jezikom se iščekuje, ali kakav kad se Zakon o rodnoj ravnopravnosti ne menja?

Taj zakon ne bi mogli primeniti Solomon i Drakon zajedno. On je protivustavan i protiv mnoštva zakona. To nije nikakav zakon, već jedna pogubna ideologija stavljena, i to vrlo trapavo, u formu zakona. Pod izgovorom zaštite ženskih prava upravo pokušava da ozakoni neravnopravnost ogromne populacije muškog i ženskog pola.

Uvodi delikt mišljenja, ograničava slobodu naučne misli, zabranjuje korišćenje srpskog standardnog jezika, predviđa jezički inženjering s ideoloških pozicija, pokušava da razori naš hrišćanski način života i mišljenja, srpski jezik i kulturu. Takvo ideološko nasilje nismo videli od doba crvenih Kmera, nijedan evropski diktator nije vršio takvo nasilje nad jezikom i kulturom. Cilj mu je da od srpskog jezika, srpske kulture i civilizacije napravi Kartaginu. Nije taj zakon osudila samo jezička i književna struka, osudili su ga pravnici, sociolozi, kulturolozi, teolozi i SPC, snažan otpor mu pružila srpska kulturna javnost. Novi zakon o jeziku i pismu jasno propisuje zabranu delovanja na standardni jezik sa političkih i ideoloških pozicija.

Šta se promenilo u korist srpskog jezika i ćirilice od početka primene Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma?

Rekao bih: ovaj zakon je stupio na snagu, ali ne znamo još koliko se primenjuje. Vidimo u nekim slučajevima da se primenjuje – kako u pogledu upotrebe srpskog standardnog jezika, tako i u pogledu upotrebe ćirilice. Nisam siguran da su svi kojih se zakon tiče i svesni svoje obaveze. Nisam siguran ni da je država učinila (sve) što je dužna i što može u sprovođenju zakona.

Postoje oni koji su prema zakonu dužni da primenjuju zakon, ali je logično da svi koji se u državi u javnom životu služe srpskim jezikom poštuju upotrebu srpskog standardnog jezika i ćiriličkog pisma. Ipak, da kažem: ima promena u pogledu upotrebe ćirilice. Iako država još nije stekla uvid u to, ima u Beogradu jedna organizacija za brigu o ćirilici, da je ovde ne reklamiram, koja to prati i podstiče institucije koje su prema zakonu dužne da se služe ćirilicom. Tako znamo da ima napretka. Kad država pređe na sprovođenje zakona, biće svakako više i brže.

Ni prethodna ni aktuelna vlada nisu osnovale savet za srpski jezik. U čemu je problem?

Istina je da je ovaj zakon počeo da se primenjuje nekako pred izbore ove godine. To je mogao biti razlog da se sačeka da prođu izbori i da se formira nova vlada. Sada je krajnje vreme da se ispoštuje zakonska obaveza i obrazuje savet za srpski jezik, ne pomišljam da je on za novu vlast poslednji zadatak. U strašnim smo zaostacima u rešavanju srpske jezičke situacije i nemamo vremena, ni prava, ni opravdanja, za dalje odlaganje formiranja saveta.

Zašto nije održan sastanak s aktuelnim državnim vrhom, koji ste planirali s akademikom Vladimirom Kostićem, predsednikom SANU, radi definisanja odnosa države prema Odboru za standardizaciju tako da zadrži samostalnost, ali i dobije specifičnu težinu koju zaslužuje?

Akademik Kostić je više puta javno isticao značaj srpskog kao nacionalnog jezika i potrebu da se društvo odnosi prema njemu saglasno tome značaju. To nije javno govorio nijedan njegov prethodnik u poslednjih 25 godina, posle akademika Aleksandra Despića, koji je to jasno rekao stavljanjem potpisa na akt o osnivanju Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Jačanje statusa odbora, što je i u novom zakonu o jeziku i pismu učinjeno, samo je jedna od stvari nužnih za vraćanje statusa i dostojanstva srpskog jezika. Možda smo u odboru, i struka u celini, mogli bolje iskoristiti ugled predsednika Kostića i ove najviše naučne institucije za brže istinsko uređenje položaja srpskog jezika i srbističke nauke kao nacionalne discipline. A susreti između države i odbora će biti neophodni i redovni ako želimo da utvrdimo i sprovodimo srpsku jezičku politiku kao jedan od ključnih elemenata nacionalne politike. Jer poznato je, u kojoj državi nema sopstvene jezičke politike sprovodi se nečija tuđa.

Dosadašnji predsednici

Prvi predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika bio je akademik Pavle Ivić, od osnivanja 1997. do svoje smrti 1999, zatim akademik Milka Ivić do januara 2001, a otada je na njegovom čelu bio akademik Ivan Klajn do 2017, kada je na svoj zahtev zbog slabog zdravlja razrešen te važne funkcije, ali je poneo titulu počasnog predsednika. Kormilo odbora zatim je preuzeo prof. dr Sreto Tanasić, dopisni član ANURS, koji i danas rukovodi ovim stručnim i naučnim telom.