Jesen iluzija

Da retko koji komandno-strateški plan preživi prvi borbeni kontakt s neprijateljem na terenu, potvrdila je i ova godina na izmaku, srušivši bar pola tuceta „globalnih istina” u koje se do sada verovalo bespogovorno i bezrezervno. Ruska specijalna vojna operacija, kao znak da je pomeranje geopolitičkih tektonskih ploča u punoj brzini, denacifikovala je ne samo vojne potencijale zapada u Ukrajini, već i čitav ideološki aparat neoliberalne dominacije.

Za početak, Evropska unije je na teži način otkrila da uvođenje sankcija zemlji od koje energetski zavisiš i nije preterano dobra ideja. Galopirajuća deindustrijalizacija zapadne Evrope, koja je čudno vremenski koincidirala s eksplozijom na gasovodu Severni tok, obesmislila je politiku sankcija kao univerzalnog sredstva dominacije. Vođeni analogijom po kojoj su sankcije imale razoran efekat, kao u slučaju geopolitički izolovane Srbije ili Venecuele, prevideli su prilično očiglednu činjenicu da je lakše izolovati sebe od evroazijskog hartlenda, nego Rusiju kao centar hartlenda. Princip jeste isti, ali  su posledice dijametralno suprotne. Pod uslovom da se ignorišu detalji poput veličine, geopolitičkog polažaja i samoodrživosti ekonomije zemlje koju sankcije ciljaju. Birokrate iz Brisela su očigledno iz nekog razloga sebi dozvole luksuz zaključivanja po analogiji, a cenu takve pogrešne procene trenutno ne plaća Rusija, već (evo neko vreme) poreski obveznici u EU.

Poput lančane reakcije niza domina koje padaju, uporedo s ovom iluzijom pala je i ona o „briselskim vrednostima”  kao temelju ekonomskog bogatstva i dominacije Zapada. Suprotno dvodecenijskom ubeđivanju domaćih evroentuzijasta da će nas tek usvajanje zapadnih obrazaca – od vladavine zakona, pa do poštovanja ljudskih prava – učiniti prosperitetnim poput EU, ispostavilo se da je naveća briselska vrednost zapravo bila pristup jeftinim ruskim energentima. U prevodu: ne proizvode prava energenti, već energenti i resursi obezbeđuju uslove za postojanje zakona i vladavinu prava. Gde nema energenata, nema ni prava, osim prava na glad i smrzavanje. To je ujedno i kratko obrazloženje zašto, po preporuci MMF-a i savetima eksperata iz Brisela,  dvodecenijsko odricanje Srbije od kontrole nad sopstvenim resursima nije dovelo do obećanog prosperiteta.

Kao sledeća žrtva u mitologiji „globalnog zapada”, pao je i mit o „zelenoj tranziciji” i „zelenim energijama”. Rapidni prestanak dotoka ruskih energenata je naterao Nemačku i ostale zemlje da ponovo aktiviraju davno konzervirane kopove sopstvenog uglja i da s njih uklone vetrogeneratore kao nedovoljno efikasne. Čak ni odustajanje  od gašenja nuklearnih elektrana nije uspelo da sakrije činjenicu da na zelenim energijama nije moguće graditi uspešnu ekonomiju, niti održati sadašnji nivo prosperiteta.

Naravno, to je bilo jasno svakom ko je bar pet minuta proveo poredeći  energetske potencijale klasičnih i obnovljivih izvora, kao i u razmišljanju o problemu njihovog skladištenja.  Sada je i empirijski dokazano da „zelena tranzicija” nije značila zamenu klasičnih fosilnih goriva čistim ekološkim, kako se to popularno predstavljalo, već zapravo  tranziciju i transformaciju svesti društava ka prihvatanju nižeg nivoa egzistencijalnih očekivanja i većeg stepena centralizovane kontrole. Problem za zapad je nastao jer je energetska kriza neočekivano  ubrzala samu transformaciju, koja je očigledno planirana kao postepena kako bi se umanjili otpori i protivljenje. Smanjenje potrošnje, kao metod za povećavanje dostupnosti energenata i smanjenja zavisnosti u istorijskoj praksi, obično nije bilo propraćeno burnim aplauzima korisnika na koje je takva metodologija bila primenjena.

Tu stižemo i do pitanja suvereniteta uključujući i energetski. To što je do sada svet funkcionisao kao globalno jedinstveno liberalno tržište, u kojem su za sve učesnike važile iste cene shodno ponudi i tražnji, ne znači da će i sutra tako funkcionisati, niti da je već danas to slučaj. Upravo je politika sankcija zapada od globalnog tržišta napravila diskontinuiran ekonomski prostor u kojem se dostupnost, pa samim tim i cena, razlikuje od toga da li su u pitanju prijateljske ili neprijateljske zemlje.  Očigledno je da su se pravila igre promenila preko noći, pa je mit efikasnosti kao prednosti u globalnoj tržišnoj utakmici, ustupio mesto potrebi za održivošću. Iz prostog razloga –utakmica završena, a rampe su spuštene na graničnim trgovačkim prelazima.  I najefikasnija ekonomija u neliberalnom poretku prestaje da bude efikasna kad izgubi pristup energentima. Za razliku od tog modela, ekonomija koja možda nije bila efikasna ali je bila samodovoljna i kao takva razvoj gradila na sopstvenim resursima, od energenta, tehnologije do potrošnje bazirane na domaće tržište, ima budućnost. Održivost  postaje nova efikasnost,  a suverenitet njen najvažniji preduslov.

Poslanik i predsednik Srpske lige