Uči, sine, da (ne) bi radio

Najveća vrednost, zna se odvajkada, bio je rad. Ali ne samo rad, već i rezultati rada. To je ona prava vrednost koja nadahnjuje i čini čoveka vrednim, prvo pred sobom, a zatim i pred drugima.

Dakle, radi! A ko danas vaspitava svoje potomke u tom smislu? Da zanemarimo kad roditelj svom detetu kaže „Uči, samo da bi sutra, kad završiš školu, što manje radio”, ali da ne pređemo preko situacije kad roditelj dođe s posla i kaže: „Danas nisam ništa radio”. I tako gotovo svakodnevno. Deca se vaspitavaju na našim primerima, pa će, iz generacije u generaciju, rad izgleda sve manje biti cenjen.

Pošto sam prosvetni radnik, želim da istaknem da je posao koji obavljamo veoma delikatan. Možda nije dovoljno cenjen zbog podređenosti kad je reč o ličnim dohocima, u odnosu na druge kategorije, ali je uzvišen, pre svega. A to je razlog više da se ljudi zaposleni u ovoj profesiji moraju, na neki način, razlikovati od radnika u drugim profesijama. Lik prosvetnog radnika mora da ojača i bude primeren profesiji.

Mi, pre svega, stvaramo ljude koji će budućnost stvarati onako kako ih mi osposobimo. Dete ne samo da podražava svoje roditelje, već, u većoj meri, svoje nastavnike. Poznato je da se mnogi, čak, prema predmetu koji im predaje uzoran nastavnik, opredeljuju za svoje buduće zanimanje. Naravno, ne isključivo tako.

Deca su najveći ocenjivači i inspektori. Dobro znaju da procene i nastavnikovo znanje, rad i njegove moralne kvalitete, pa svoj rad i ponašanje prilagođavaju na taj način.

Nivo međuljudskih odnosa u školskim kolektivima morao bi da bude viši, jer smo mi pre svega vaspitači. A ako nemamo visok moralni nivo, kako ćemo druge vaspitavati? Ako, dakle, malo postignemo u svom radu, sutra neće biti ni dobrih ni vrednih ljudi.

Anka Aleksić,
nastavnik engleskog jezika u penziji, Bor