Česima je nedostajao – Tito

Specijalno za „Politiku”
Prag, 20. avgusta – Pre 40 godina tenkovi pet zemalja članica Varšavskog pakta (SSSR, Poljska, Mađarska, DR Nemačka i Bugarska, a Rumunija, iako članica, nije u tome sudelovala) ušli su u Čehoslovačku i nasilno ugušili Praško proleće – pokušaj reformisanja i stvaranja „socijalizma s ljudskim likom” u ovoj ekonomski i kulturno najrazvijenijoj zemlji sovjetskog bloka.

O tim događajima sve je, uglavnom, poznato, i istorijska istina utvrđena. O tome kako su obični ljudi živeli tih dana, šta su mislili i osećali, šta se događalo u pozadini tih svetskih preokreta nedeljnik „Tiden” nastojao je ovih dana da sazna nešto više – iščitavajući ono što su novine, koje su pre 40 godina dobile neočekivanu slobodu, pisale o događajima i ljudima. Za nas (bivše) „jugoslavce”, kako su doskoro nazivali sve stanovnike Jugoslavije, iako je prestala da postoji i pre Čehoslovačke, sigurno je najviše zanimljivo šta je o nama tada pisano.

Pa evo nekoliko bisera iz novina u danima uoči 21. avgusta 1968. U trodnevnoj poseti Čehoslovačkoj od 9. do 11. avgusta boravila je delegacija Jugoslavije na čelu s J. B. Titom. U uvodniku uticajnog časopisa „Literarni list” Antonjin J. Lim piše o oduševljenom skandiranju mase Titu na praškim Hradčanima. „Titov praški trijumf je bio izraz čežnje naroda za vlastitim Titom. Tradicije zemlje i KP ČS su, međutim, takve da se dosledni titovski stav u nas rađa teško. Njegov nastanak je, međutim, naprosto neophodan ako hoćemo da preživimo sledeću etapu u koju upravo stupamo”. Nema šta vizionarski, Dubček i drugovi pokazali su se u najtežim trenucima, u najmanju ruku, kao kolebljivci, mnogi bi rekli kukavice, tako da nije samo Lim žalio što Česi i Slovaci nemaju svog Tita.

U euforiji oko posete jugoslovenske delegacije govorilo se o tome kako su južni Sloveni poslali zapadnim, tj današnjim Česima i Slovacima, Ćirila i Metodija u kulturnu misiju u Velikoj Moravskoj, najvećoj slovenskoj državi tog doba. Neko se setio i da izrazi zahvalnost južnoj braći i zato što su kasnije, u 9. i 10. veku, pružili utočište na jadranskim ostrvima proteranim učenicima Metodija.

A evo kako tu euforiju oko Tita danas čitaocima tumači „Tiden”. „Tito je bio smatran za najvažnijeg saveznika zemlje. Ljudi bi možda rado navijali i za francuske ili britanske političare, ali taj Dubčekov socijalizam nije računao na pluralističku demokratiju po uzoru na Zapad. Ostajao je samo Tito. Komunistički vođa koji se nije bojao Moskve, a čija je verzija socijalizma, između ostalog, dopuštala slobodno putovanje na Zapad i razne ekonomske slobode. U Pragu se o tome samo moglo sanjati”.

Novine su beležile da su upravo tih dana na odmor u Jugoslaviju otišli vicepremijer (zadužen za privredu) Ota Šik i drugi ministri. Nisu hteli da se odreknu odmora na Jadranu iako su morali znati za oblake koji su se preteće gomilali na Istoku…. Neke od njih, kao i oko 150.000 drugih čehoslovačkih državljana-turista vojna intervencija je zatekla u Jugoslaviji uglavnom na Jadranu. Za njih su se pobrinule naše vlasti dok se nisu vratili u zemlju…

A koliko želje i mašta mogu da ovladaju čak i trezvenim i pragmatskim Česima pokazuje priča o tunelu koji će se navodno kopati od Čehoslovačke do Jadrana. Časopis „Reporter” štampao je 14. avgusta, u jeku turističke sezone, reportažu iz Jugoslavije. Novinarka Ana Tučkova, ponesena prijateljstvom i savezništvom dve zemlje, u zaključku prvog dela reportaže prepustila se sanjarenju i napisala sledeće. „Egzistira projekat našeg inženjera Karela Žaluda za tunel Čehoslovačka–Jadran. Cela trasa bila bi duga 350 kilometara i more bi približila ne samo radi saobraćaja i trgovine nego i našim turistima. Postali bismo primorska država – a što bi više mogao poželeti naš građanin od talasa plavog Jadrana?”

Ovaj novinar čuo je od više svojih čeških prijatelja da je zaista postojao neki takav futuristički projekat, ali je više služio za sanjarenja kao što je ovo koleginice Tučkove. A san o toplom moru na jugu, to jest najbližem Jadranu je konstanta na kojoj su, kako neko reče, generacije Čeha sunčale svoju dušu.

Milan Lazarević

----------------------------------------------------

Tito na balkonu na Hradčanima

S domaćinima u Pragu, kako su ovom dopisniku ispričali naši ljudi koji su sudelovali u organizaciji posete, bilo je dogovoreno da Tito ne govori narodu i ne daje izjave za novine, kako se u tim napetim danima ne bi (nepotrebno) iritirali Rusi i da im se ne bi davao šlagvort za kritike zbog udaljavanja od „bratskih socijalističkih zemalja”. Trebalo je samo da izađe na balkon palate na Hradčanima i odatle pozdravi okupljenu masu koja je došla da ga vidi. Ali, umesto nekoliko desetina ili stotina koliko ih se okupi obično u takvim prilikama, bilo je tamo mnogo desetina hiljada, verovatno i više od sto hiljada ljudi. Pevali su, skandirali Titu i Jugoslaviji, on je izlazio na balkon, mahao im, pa se vraćao unutra da bi ubrzo opet bio pozvan od mase na balkon…I tako kažu više od sata! Ne pamti se da su Česi tako pozdravili nekog stranog državnika u novijoj istoriji.