Jezik i zloupotreba jezika

Jedna od linija koja se provlači kroz celokupno Handkeovo stvaralaštvo jeste postulat da je najpre jezik ono što razlikuje umetničku književnost od drugih oblika pisanog i govornog jezika. Već ranih šezdesetih godina Handke sastavlja liste „floskula” i „jezičkih klišea” koje valja izbegavati, kao i liste reči koje će upotrebiti u svojim delima. U pismu majci Handke se kritički izražava o savremenoj književnosti: napisano je sastavljeno od „gotovih delova”, koji putem „štancovanih formi i mišljenja” objašnjavaju svet, pri čemu „svaki fenomen biva iskrivljen u ideologiju”. U narednih pola veka slične formulacije nalazimo kako u proznom, tako i dramskom piščevom delu, u sve zaoštrenijem obliku.

Handke je rano uočio da je jezik podložan zloupotrebi. Legendarna je njegova kritika „trivijalnog realizma”, izrečena na skupu nemačkih književnika poznatih kao „Grupa 47”, na univerzitetu Prinston. U prilogu za taj skup mladi pisac skreće pažnju da je jezik „manipulativan” i može poslužiti za „sve društvene i individualne ciljeve”. Upravo zato književnici treba da pokažu „koliko mnogo stvari se uz pomoć jezika može izvrnuti”: takav „stilistički zadatak” je ujedno i „društveni”, pa su „formalna pitanja” zapravo „moralna pitanja”. Ovo je izrečeno 1966, u doba trajanja rata u Vijetnamu.

Za Handkea društveni zadatak umetnosti nije u tome da se „prikaže politička stvarnost”. Pokušaj da se to učini daje sumnjive rezultate: u konkretnim književnim delima prikazana stvarnost je „vrlo jednostavna” i „paušalna”, izvedena uz „tačnost podataka” i „nabrajanje”. Pisac je bliži stvarnosti, smatra Handke, ako apstrahuje pojmove o njoj u opštoj upotrebi, jer tek to omogućuje da se utvrđena značenja otvore za refleksiju. Ovi iskazi nalaze se u poetičkom spisu Stanovnik kule od slonovače (1966), usmerenom protiv angažovane književnosti. Iz njega izdvajamo četiri momenta, koji su do danas ostali stubovi na kojima počiva piščev pristup književnosti: pisanje i čitanje je način upoznavanja samog sebe; bolje poznavanje sebe omogućava unutrašnje preobražaje, kojima se teži; književnost je put da se živi na svesniji način; težnja ka spoznaji, prenesena u književno delo, doprinosi i promeni čitaoca. U središtu ovako shvaćene prirode i funkcije književnosti je njena saznajna i etička dimenzija, a imajući u vidu važnost jezika, pridolazi joj i estetska. Svoja poetička načela Handke je razradio na osnovu sopstvenog čitalačkog iskustva: „stvarnost književnosti” otvorila mu je oči i učinila ga „kritičnim” u odnosu na „stvarnu stvarnost”. Od književnosti, svoje i tuđe, očekuje da ga osvesti za još neosvešćene „mogućnosti stvarnosti”; njihovo predočavanje uzdrmava sve naizgled „konačne slike sveta”. U tom smislu su knjige njegovi pravi vaspitači.

Otvaranje pogleda za mogućnosti, za bogatstvo oblika i pojava u prirodi i ljudskom svetu, za širinu duha, a protiv ideološkog fiksiranja na jednu gotovu sliku stvarnosti – do toga je Handkeu oduvek bilo stalo. Naglasak na mogućnostima povezuje ga sa zemljakom Robertom Muzilom, koji je u „smislu za mogućnost”, za razliku od „smisla za realnost”, video kreativni izvor svake umetnosti. Povezuje ih takođe afirmacija duševnih vrednosti i kontemplativnog stanja, u dobu čiji je fetiš aktivnost i aktivizam.

Etička doslednost

Peter Handke je na samom početku stvaralačkog puta ukazao na to da književnost ne treba pisati novinarskim jezikom i manirom, jer takav jezik ne samo da nema estetsku vrednost već i stvarnost više pokriva nego što je otkriva. Iz njegovih poetičkih gledišta proizlazi otpor prema svakoj, a ne samo književnoj zloupotrebi jezika. Zar je onda čudno što je upravo on svojevremeno kritikovao medijsko izveštavanje o ratu, njegovu manipulativnu usmerenost? Nezavisno od piščeve emotivne vezanosti za Jugoslaviju, posredi je etička doslednost proizašla iz odnosa prema javnoj reči. Handkeov znak pitanja u odnosu na znak jednakosti između medijskih izveštaja i zvanične politike Zapada skrenuo je pažnju na to da i jezik može biti oblik nasilja, rat drugim sredstvima; bio je to poziv na odgovornost, podsećanje medija da njihova uloga podrazumeva da budu kritički korektiv vladajuće politike, a ne papagajski eho ili borbeni poklič gorila. Upravo sada, u vreme trajanja novog rata, poučno je čitati piščeve eseje u vezi s Jugoslavijom: čovek uočava genezu jezičkih trikova i akrobacija, pojmovnih zamućivanja, tehnika prikrivanja nepoželjnog i forsiranja poželjnog, sve do izmišljanja „činjenica”. U svetlu tih eseja može se bolje razumeti tekući medijski rat Zapada protiv Rusije, koji donosi značajno pogoršanje u pogledu zloupotrebe jezika i rastakanja kriterijuma dobrog novinarstva: umesto novinara imamo aktiviste, koji iz centara moći, bez trunke skepse, tehnikom „preslikaj i iseci”, prenose kao istine i najapsurdnije i najparadoksalnije tvrdnje.

U drami Vožnja čunom ili Komad o ratnom filmu (čijoj sam praizvedbi u Pajmanovoj režiji prisustvovala juna 1999. u Burgteatru), jedan od likova je Grk, bivši novinar. Radnja je vremenski situirana „desetak godina posle privremeno poslednjeg rata”, pri čemu se misli na građanski rat u Jugoslaviji, a dešava se „negde u najdubljoj unutrašnjosti Balkana”. Grk je bio jedini kritičar inače hvaljenog filma zapadne produkcije o ratu, što je razlog da niko više neće da objavljuje njegove tekstove. Tom čoveku uništene egzistencije Handke daje da izgovori radikalno oštre reči: „Već više od deset godina mokrite s vašom mokraćom od gotovih rečenica na isto drveće. Sve prekrasne dinarske šume smrde do meseca od vaše mokraće.” Grk ruži novinare zbog sumnjivih plodova njihovog rada: baš putem „svakodnevnog stavljanja na znanje i informacija” mnogo toga je postalo „nepoznato i neprepoznatljivo”, a u ljudima se „puši od mržnje prema nepoznatom”. Međunarodni novinari, koji s Grkom teraju sprdnju, svesni su svoje moći: „Ti to nećeš promeniti. Tako je to. Takvo je stanje. Takav je svet. Takvo je tržište”, osim toga, „Mi smo svet” i „Mi pišemo istoriju”. Zar Grk očekuje od njih da promene priču kad su je već jednom drugačije utvrdili?

Novinar, a pogotovu pisac, ne treba nikom da služi. S druge strane, onaj ko prati vesti o ratu treba da ima na umu da postoje i uslužni novinari. Grk govori o „bolesti” koju je oduvek imao, a koja se može tumačiti kao preporuka kakav pristup zauzeti prema vestima o ratu: „O onom što deluje isuviše očigledno i stalno se ponavlja, o tome mislim: to ne može zaista biti istina.” Na pitanje režisera da li je onda nešto drugo istinito, Grk odgovara: „Nije. Ali to drugo… makar je manje neistinito u odnosu na naizgled očigledno.” Handke u ovom komadu mnogo šta izriče direktnije nego što je to inače njegov način, verovatno i zato što je drama nastala za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. Podsećamo da je Handke bio u bombardovanoj zemlji u dva navrata, na sopstvenu inicijativu, a ne po zadatku. Kakvog je kova Handke pisac govori i okolnost da je prikaz doživljenog na putu razdvojio od drame podstaknute doživljenim: u putopisnom eseju Pitajući u suzama (2000) bio je hroničar viđenog, a u komadu, u kojem nema reči o bombardovanju, postavio je na posredan način pitanje o licemerju rata i njegovih izveštača, tih „đavolčića dobročinstva” i „humanitarnih hijena”. U priči o dvojici režisera, Špancu i Amerikancu, koji u klancu dinarskih planina treba da snimaju film o ratu, stvorio je okvir da prikaže tragiku građanskog rata u kojem umešani Treći određuje krivicu i dodeljuje kaznu. Režiseri na kraju zaključuju da ne žele da prave film u kom su producenti filma dobri, a izabrani krivac loš, te da film o proteklom ratu treba napraviti tek za pedeset ili čak sto godina.

Pisac-umetnik i pisac-aranžer

Handkeova skepsa prema kvalitetu savremene književnosti, izražena u mnogim intervjuima, počiva u eroziji kriterijuma. Posledica komercijalizacije u sferi umetnosti je što mnogi književnici više ne postavljaju sebi visoke zahteve, počevši od jezika kojim pišu, do nedostatka osećanja odgovornosti prema delu koje šalju u svet i publici koja ga prima. „Bivši pisac” u pripovesti Moravska noć primećuje da ima ljudi koji već nakon nekoliko otkucanih strana govore o svojoj „knjizi”, dok je za njega knjiga „nešto jedinstveno, svakako vrlo retko, strahovito, čarobno, takoreći palo s neba – ne, bez ’takoreći’”. Iz toga proizlazi da su prave knjige retke.

U šta su se mnogi savremeni pisci pretvorili prikazano je u epizodi gde „bivši pisac” sreće uspešnog novinara i pisca Melhiora. Ime Melhior asocira na jednog od tri kralja (u pravoslavnoj tradiciji „mudraca”) koji su putovali izdaleka da bi se poklonili tek rođenom Hristu. U ovom kontekstu je značajno da su kraljevi doneli poklone, a da je Melhiorov poklon bilo zlato. U tradiciji je to oznaka za svetlo koje predstavlja Hrist; u Moravskoj noći je to aluzija na Melhiorovo bogatstvo. Melhior je neka vrsta đavola: on sam kaže da više nema dušu, i da mu je tako lakše, jer biti pisac i imati dušu podrazumeva „saosećati, oklevati, zanemeti, tražiti spasonosne reči i… ne naći ih”. Kada se čovek oslobodi duše, pisanje ide mnogo lakše.

Melhiora jedi što još postoji nekoliko pisaca koji „odstupaju” od savremenih normi i još uvek pišu umetničkim jezikom. „Književni jezik je mrtav… dosta s vašim spisateljskim dostojanstvom.” Pa iako Melhior konstatuje da je „bivši pisac” ionako izgubio dostojanstvo jer „živi na Balkanu i voli Balkan”, i dalje ga razbešnjuje što njegov protivnik još uvek razume književnost kao „jedini prirodni i odgovarajući način izražavanja za stvari duše”. Pošto Melhior nema dušu, on je za potpunu profanizaciju književnosti: „Sveti duh nema ništa s tim što mi radimo, i nijedna stvar više nije sveta, i nijedna reč i nijedna stvar više nisu za nas tabu.”

Pisci poput Melhiora pišu novinarskim jezikom, na način koji se uči u školama za pisanje. Handke ih naziva „aranžerima”. Za njih je još pre početka pisanja sve utvrđeno, oni su „vlasnici” unapred sklopljenih grupa reči i rečenica koje mogu primeniti na bilo koji materijal. Iz ovog proizlazi da književnost više nije izraz duha nego roba kao i svaka druga, doduše, ne baš kao svaka, jer se njome može vršiti upliv na ljude i pridobijati ih za određene ideje. Iako se u ovoj epizodi to ne kaže, reč je o ideologizaciji književnosti koja, kao i štampa, treba nečemu da služi.

Melhior predstavlja tip savremenih pisaca za koje je pisanje karijera, put do slave, novca i uticaja. Melhior asocira na političkog aktivistu i pseudofilozofa Bernar-Anrija Levija, i to ne samo zato što se pominju privatni avion, lepe žene i bela košulja raskopčana do pupka, njegov zaštitni znak. Levi je vatreni pristalica svih ratova koje su zapadne zemlje vodile u ime demokratije poslednjih decenija, i ogorčeni borac protiv Handkeovog pisanja.