Grupa slobodnih i mislećih ljudi

Zagrmeće u Hangaru Luke Beograd sutra uveče u 21 sat! Počeće višečasovni koncert najpopularnijih repera u regionu ‒ „Beogradskog sindikata”. Regularne karte rasprodate su, ali najupornijim obožavateljima ponuđeno je još 300 dodatnih ulaznica koje mogu da se pazare ili onlajn ili na licu mesta. „Sindikalci” planiraju da na sebi svojstven način „zapale” sve koji sutra nađu svoje mesto u popularnom koncertnom prostoru.

‒ Nije to mali koncert, kakvim ga neki nazivaju. On jeste manji u odnosu na nastup u „Areni” ili na „Tašu”, ali i u Hangaru će biti 1.500 ljudi, a to je za nekoga kruna karijere ‒ kaže nam Boško Ćirković Škabo, član BS-a, i objašnjava da će publika moći da čuje neke numere koje su možda nezasluženo zapostavljene, jer jednostavno nije bila prilika da budu izvedene na prethodnim koncertima.

Nije to nikakvo specijalno iznenađenje, kaže on, već jednostavno izlaženje u susret svim onim obožavaocima koji kontinuirano traže da uživo čuju i takve numere. Otuda valjda potiče i radni naslov sutrašnjeg nastupa ‒ „Be strane”...

Šta je u stvari „Beogradski sindikat”?

Posle 23 godine postojanja benda, samim tim i jednog dugog procesa sazrevanja, slobodno se može reći da je reč o danas najuspešnijem muzičkom rep-sastavu na ovim prostorima.

A zašto se toliko dopadaju brojnoj publici?

Pa, zato što se trude i zbog sebe, i zbog svoje dece, ali i sve druge dece koja su njihovi fanovi, da budu dobri i da to što rade zvuči dobro. Oni se svojom muzikom obraćaju različitim uzrastima, generacijama.

‒ Mi nismo pravili pesme za određenu ciljnu grupu, niti za određeno vreme. Pisali smo ih ili „za nikad” ili „za uvek”, ali nije na nama da izaberemo jednu od ove dve varijante. To je na publici, ona ima konačnu reč. Uprkos tome što sam se školovao za marketing, moram da priznam da nismo uvek imali dovoljno dobar marketinški pristup u radu na našim pesmama. Znači, nismo „proizvodili” potrebe kod ljudi da nas slušaju. Mi jednostavno uvek kad osetimo potrebu da nešto kažemo to uradimo. A bez te publike ne postoji ni „Beogradski sindikat”. Bez publike postoji samo neka ekipa ortaka, ludaka koja nešto piskara i smišlja, a tek sa publikom i koncertima, i svim tekućim podrškama, postajemo ono što danas jesmo ‒ iskren je Ćirković.

A ko piše sve te „vanvremenske” stihove za pesme popularnog sastava? Svi. Ima tu jedna caka koju publika nije ni dužna da zna ‒ obično je onaj ko izvodi numeru i tekstopisac. Članova grupe ima dosta. Ali, oni se ne potpisuju (osim kad je to iz nekih razloga neophodno). Oni nemaju šefa, vođu grupe. Oni su jednostavno „Beogradski sindikat”.

Često se pominje da su „sindikalci” politički angažovani, da kroz svoje stihove „navijaju” za ovu ili onu opciju.

‒ Nažalost, politika se na ovim prostorima doživljava isključivo kao stranačka aktivnost. Nismo stranački angažovani! Jesmo se bavili tim temama, ali mi smo jedna građanska, samoorganizovana, aktivistička grupa. Mi smo grupa mislećih, slobodnih ljudi. Znam da je mnogima teško da to prihvate, pogotovu onima što nam lepe razne etikete. Ranije smo se možda i „cimali” zbog svega toga, a onda smo shvatili i motive tih dežurnih kritičara, da je neko možda i plaćen, neko je zaslepljen novcem, neko ideološki, ali ne mogu da nam oduzmu ono u šta verujemo. Mogu da napišem nešto na neku aktuelnu temu ako ja mislim da to treba da uradim, ako mene to dotiče, ali ne mogu da napišem himnu za fudbalere ako ne gledam fudbal. Takođe, nije ni prirodno da čovek bude isti sa 25 i 45 godina života, da na isti način posmatra neke pojave ‒ kaže Boško Ćirković.

Članovi „Sindikata” su pre svega dobri prijatelji, drugari od mladih dana. Oni su sada u zrelom dobu, porodični ljudi. Većina se bavi svojim poslovima ‒ Boško je diplomirani ekonomista i stručnjak za marketing i dizajn, preduzetnik još od 1995. godine, Feđa Dimović je advokat, Ognjen Janković režiser i tako redom. Ali, kada se skupe – oni su „Beogradski sindikat”. Najdraži vid druženja su im putovanja, to im dođe, kažu, kao rekreativna nastava. Najbolje se druže u toku procesa stvaranja. Često se i izlasci završavaju u studiju. Tu se radi, ima i da se pojede i popije. I poručuju svakome da mora da se bori za sebe i za sebi bliske.

‒ Tako je i u našoj popularnoj pesmi „Sistem te laže”. Znači, nije suština u poruci da te sistem laže, nego da moraš da ustaneš, odmah, da kažeš šta te muči, da se obratiš onima koji te smaraju, ne da trpiš, da izađeš na ulicu i uradiš ono što misliš da treba, da budeš slobodan... ‒ poručuje Boško Ćirković.

Tašmajdanske kiše

Uvreženo je mišljenje da je „Beogradski sindikat” svoj rekord postigao nastupom pred punom „Arenom”. Ne misle svi tako. Za Boška Ćirkovića je dosadašnji vrhunac postignut na ovogodišnjem koncertu na „Tašmajdanu”. Za vreme svirke na ovaj deo grada se u tri navrata obrušila nezapamćena kiša. I dok su trajali pljuskovi, nikome nije padalo na pamet da se „evakuiše” ‒ svi su ostali na svojim mestima, i članovi „Beogradskog sindikata” i brojna publika. To je, po Boškovom mišljenju, bila rekordna, dotad neviđena energija. Uostalom, smatra Ćirković, kad se u muzici dosegne do određenog nivoa, više nije najvažniji ni broj posetilaca, ni zarađeni novac, već upravo ta energija koja se podigla sa tašmajdanskog stadiona.