Dobri duh Instituta za uporedno pravo

Dr Jovan Ćirić Ćira, sudija Ustavnog suda i nekadašnji direktor Instituta za uporedno pravo, iznenada je preminuo ujutru 12. decembra. Samo se nije probudio iz sna, a bio je od onih ljudi koji nikada ne prestaju da sanjaju.

Ti snovi verovatno su ga i vodili da 2007. preuzme rukovođenje čuvenim Institutom za uporedno pravo u trenutku kada je bilo ugroženo njegovo postojanje zbog manjka naučnika. U naš institut došao je 2000. godine, a sa direktorske pozicije na kojoj je bio do 2016. godine, kada je izabran za sudiju Ustavnog suda, pretvorio ga je u rasadnik stručnjaka i doveo mnogo mladih pravnika odlikaša, od kojih su mnogi školovani i nagrađivani na najboljim evropskim univerzitetima (Oksford, Nansi, Friburg, London, Glazgov…).

Bez njega, neki mladi ljudi danas ne bi bili naučnici. Dok su oni sumnjali u sebe, Ćira je verovao u njih. Neka naučna imena, relevantna danas na svetskom nivou, i predavači na najprestižnijim univerzitetima izgubili bi vezu sa Srbijom. Dok su ih ostali odbacivali, Ćira ih je u institutu skupljao.

Kada je pre pet godina institut učestvovao na svetskom projektu o „Danu holokausta” u Ujedinjenim nacijama i naučnoj konferenciji u Nju Džerziju nastao je problem oko slobodnih mesta i direktor je tražio da idemo nas trojica mlađih kolega. Mladi ljudi moraju da vide svet, a Njujork je svet i vi tamo nosite sa sobom istinu o Srbiji, rekao je Ćira. Zadivljujuć je bio njegov odlučan stav da on bez nas neće ići i da mi treba da idemo umesto njega.

Mladi ljudi u njemu su uvek imali „naučnog oca” koji dobroćudno kori kada se kasni sa završetkom pisanja doktorata, ali i ljudski podrži ako se zapadne u krizu. U kafani je bio kao stariji brat, večiti sanjar, šarmer i veseljak. Nedostajaće mi da, dok sedim sa njim u društvu, devojkama recitujem njegovu pesmu „Mademoiselle” , koju je napisao kao zaljubljeni dečak. I tog dečaka nikada nije izgubio pa je, iako znatno stariji, nekada bio detinjast poput mlađeg brata. Nikada neću zaboraviti kako se dugo i zarazno smejao na njujorškim avenijama našim šalama na račun dečačke zaljubljenosti jednog kolege prema jednoj našoj poznatoj glumici koju smo sreli u tom gradu. 

Upoznao sam ga na čuvenoj „Kopaoničkoj školi”, kada su kolegi Luki i meni – nama dvojici studenata, objavljeni radovi na naučnoj konferenciji na kojoj učestvuju profesori, sudije, advokati... Prišao nam je posle izlaganja, rekao nam da mu se javimo ako budemo želeli da radimo u institutu i zauvek „kupio” pažnjom koju je ukazao nama „klincima”. Za to vreme oko njega su se stvarali koncentrični krugovi ljudi koji su čekali da se pozdrave i razgovaraju sa njim.

Nadam se da ćemo svi mi, kao cela generacija mladih pravnika Instituta za uporedno pravo, koje je dr Jovan Ćirić samo dobrim zadužio, uspeti makar delić toga da vratimo jednog dana „nekim novim klincima” kao spomen na našeg dobrog Ćiru.

*naučni saradnik Instituta za uporedno pravo