Šta nije jasno Živadinu iz Petlovca

Uvek kada putujem prema zavičaju prolazim kroz nadaleko čuveni Petlovac, u kojem sam snimajući TV seriju „Selo gori a baba se češlja” i ispovedajući priču o Radašinu, Milašinu i Dragojlu – proveo gotovo čitavu deceniju. Od 2006. do 2016. bio sam seljanin sela Kukljin u kruševačkoj opštini, koje se razuđeno proteže po levoj obali najsrpskije reke Zapadne Morave – i nažalost kao većina seoskih naselja u Srbiji skrajnuto nestaje i umire. Ovih dana dok vozim prema rodnoj Medveđi, u kojoj slika nije ništa ni drugačija niti bolja, kroz mokro staklo automobila viđam blatnjave avlije sa pokislom živinom, tek po neki svinjokolj i odžake na kućama, od kojih je kad bih brojao više onih koji se ne dime. Ko je i kada tako odlučio ne znam, ali u dvadeset prvom veku to je žalosna sudbina srpskog sela. Za koju, ruku na srce, ne bi bilo pravedno optužiti jedino komuniste koji su nam sedamdeset godina ispirali mozak.

Na vidik od moravske skele koja od davnina na tom mestu spaja obale Morave, na puškomet od Radašinove, to jest kuće nedavno upokojenog Rake Petrovića – nalazi se seoska svaštara koja je u vreme vladavine serije, čiji sam autor, promenila ime u prodavnicu mešovite robe „Dućan u Petlovcu”. Očigledno – marketing je čudo. Prodreo je kao kroz sir u tkivo srpskog sela bez kanalizacije, često i bez zdrave pijaće vode, sa zapuštenim grobljima, razlokanim putevima i praznim školskim dvorištima – što će nam tek doći glave. Uz belu kugu koja je dominantna, sliku ovodanašnje ruralne Srbije zastrašujuće upotpunjuje narkomanija i dostupnost svih blagodeti globalnih dostignuća virtuelne civilizacije, koja je u srpska sela banula sa tzv. slot sportskim igraonicama, zapravo kockarnicama koje su u napuštenim domovima kulture i zadružnim prostorima

nekadašnjih kulturno-umetničkih društava, biblioteka i čitaonica – nikle kao pečurke posle kiše.

Elem, kad je žega u letnjim mesecima često zastanem kod „Dućana u Petlovcu” da odmorim dušu i da popričam sa seljacima koji su gotovo svi bili statisti u „Babi”… Ovoga puta kao prethodnica snega koji samo što nije, rominjala je hladna i sitna kiša. Stao sam da kupim dvesta grama kafe, ratluk i ljute bombone koje voli moj stari otac. I gle čuda, ispod strehe, na studeni sa flašom piva u ruci stajao je Živadin, neobrijani koščati seljak nešto mlađi od mene, sa slepljenim šeširom „ala Radašin” na glavi, u izbledeloj vojničkoj bundi rezerviste one vojske koja je devedesetih izgubila sve ratove. Čim me ugledao, kao da smo rod rođeni i kao da me tu na tom mestu čekao ceo dan – odmah je razvezao jezik.

„Ej glumac, Bog te sam posla, ajd ovamo da te nešto pitam”. Palim cigaru duvana, bežim od kiše i pribijam se uz Živadina.

„Je li bre, ti si po Beogradu, šta se priča tamo? Šta će ovo da bude? Nije mi jasno koja se ovo igranka igra? Da l’ su ovi Francuzi i Nemci pobrljavili načisto, da l’ oni misle da mi Srbi sisamo veslo?” Šta nas teraju da priznamo? Šiptarsku državu? To znači, neko mi otme dedovinu, otme mi najlepše njive i livade i onda me natera da odem u sud da mu sudski prepišem? I da platim sve takse? Pa, gde to ima? Ja sam malo bio gastarbajter u Švapske, a poznajem malo i Francusku. Nije mi jasno, kako bi to bilo da njima neko otme njihove pokrajine? Da uz pomoć Amerikanaca uzmu Nemcima na silu Bavarske i Francuzima one Bretanje i Provanse gde imaju najlepše vinograde i gde prave najbolje vino? Da l’ bi oni metnuli glavu na panj i priznali…

Ćutim i slušam Živadina kako priča kao da mu je neko iz obora ukrao prasnu krmaču, ili mu upalio stog sena pored plota. Pita me nešto kobajagi i sam odgovara – srdit i gorak kao pelin, nejak i nemoćan kao maslačak.

„Sećam se ja, bio sam dečkić kad su Šiptari dolazili kod nas da kupuju kalemljene voćke, davali lepe pare…I primio ih moj otac u kuću kako dolikuje, gostio ih, jedu i piju koliko ’oćeš, doduše samo čaj, a jedan veli mom ocu – Srbine, koliko imaš decu? A moj otac pokazuje na mene i kaže samo njega…A Šiptar se smeška pa kaže, ja imam četiri sina i tri ćerke…Će da dođe dan kad ćemo mi da pojimo bivolice na vaša Morava…Sećam se, kao da je jučer bilo…Nije mi jasno glumac –da l’ nas to čeka? Da l’ je taj dan stvarno doš’o? El da se po’vatamo za guše – pa kojem opanci, kojem obojci…?

Padao je sumrak nad Moravom. Otac mi se nadao za dana. Pre nego što sam nastavio

put još me nešto pitao Živadin. Još mu mnogo toga nije jasno…Šta? O tome nekom drugom prilikom…

Glumac, scenarista i reditelj