DDD i Tomas Pinčon

BUKA I BES
Tek sada, kada se valjda slegla početna prašina oko privođenja najslavnijeg haškog optuženika a paralela između njega i jednog „nestalog” svetskog pisca intimno potvrdila kao potencijalno zanimljiva, ima dovoljno uslova da se ona razvije u pravcu slobodnijih izvedenica. Kako je sam prvopomenuti, bivši visoki političar koji je nedavno poslat u Holandiju, otprilike rekao: njegovo hapšenje je toliko čuveno da u tom smislu verovatno nema neupućenog čoveka, pa se čak ne moramo služiti njegovim imenom i prezimenom. Uostalom, nešto mi se čini estetski opravdanijim da u daljem tekstu on slovi pod inicijalima šifre pod kojom se najduže skrivao: DDD – naravno, od Dragan–David–Dabić.

Drugopomenuti – čuveni nestali pisac – jeste američki autor Tomas Pinčon. On je prozaik dok je DDD, pre svega, pesnik. Obojica su (bili) nestali. DDD se skrivao pošto je bio sudski proganjan zbog ratnih dejstava za koja postoji pristojna šansa da je lično odgovoran, dok je Pinčon bio nestao iz lične potrebe za intimom. S jedne strane posredi je kolektivistički, s druge individualistički poriv. Mada kod drugog ima i poetičkih razloga: nestajanjem je tragao za nepostojećom – praktično, sistemski ukinutom – marginom.

Doduše, poetički razlozi nisu sasvim van igre ni kad je nestanak pesnika bio u pitanju. Dok je Pinčon živo ovaploćenje strukturalističke teorije o smrti autora, DDD je morao da se skriva jer je bio optirao za smrt (potencijalnih) čitalaca, na koje je vojska pod, praktično, njegovim vođstvom pucala s vrha brda. Pesnik je time zastupao moćnu epsku poziciju pisca koji više zna od svojih čitalaca, po uzoru na onu, zastupljenu u jednoj od omiljenih mu knjiga, Njegoševom Gorskom vijencu, devetnaestovekovnom štivu što je najviše uticalo na sve srpske epske poete s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. „Ko na brdu ak’ imalo stoji/ više vidi no onaj pod brdom” – pisao je Petrović Njegoš a njegov vatreni ljubitelj je, pre no što je postao DDD, doslovno shvatio autopoetički iskaz svog uzora i maksimizovao dominantu poziciju stvaraoca u odnosu na publiku do mere u kojoj je, s brda, publiku, bombardovao. Uostalom, te njegove epizode mogu su se shvatiti kao izrazito doslovno čitanje Gorskog vijenca, u kojem se govori o istrebljenju pripadnika naroda ine vere. A ako je DDD poetički bio usmeren ka unazad, ka devetnaestom veku, s Pinčonom je sasvim obrnuto: Frederik Džejmson je tvrdio da je čuvena američka serija iz devedesetih godina dvadesetog stoleća Dosije X po tretmanu paranoje svojevrsna kopija Pinčonovog romana Objava broja 49, objavljenog 1966.

Tu se naizgled završavaju poetičke paralele između dvojice svojevremeno nestalih pisaca. Zbilja, dok je DDD bio iščezao po uzoru na ostale srpske i hrvatske junake koji su napravili skup ratni ceh, Pinčon je postao nedostupan za javnost slično još jednom „nestalom” piscu: Dž. D. Selindžeru. Da ni skrivanje DDD-a ipak ne bude sasvim lišeno poetičkih mogućnosti, pesnik je odlazio u izvesni novobeogradski kafe da bi, kamufliran, slušao gusle – između ostalog, pesme o sopstvenim podvizima – dok je američkimaksimalista, kažu, inkognito prisustvovao javnim čitanjima svog romana Gravity’s Rainbow. (Gusle s jedne, jedan od najznačajnijih postmodernističkih romana, s druge strane – zanimljiva poetička razlika.) Kao da je imao na umu mogućnost da dotična paralela i nastane, pesnik je pustio kosu i bradu, iza kojih se skrivao. Teorijski je i mogao da ima u vidu da je Pinčon nestao pre njega: krajem 1996, u „Njujork magazinu” je, povodom „otkrivanja” američkog proznog pisca, moglo da se pročita: „Kosa mu je osedela. Duga je, a on nosi i bele brkove i bradu.” Dok je kod američkog autora sve to bio isključivo plod potrebe za prirodnom kamuflažom, kod DDD-a je, volens–nolens, značilo i približavanje uzoru: bradatom pesniku iz dinastije Petrović Njegoš. U svakom slučaju, to približavanje je u celoj priči prilično bitan momenat: ako je Pinčon sredinom devedesetih lociran preko bankovnog računa i telefona, DDD-a je oponašanje uzornog stvaraoca – osim što ga je, negde u isto to vreme, nagnalo u beg – nedavno stajalo slobode: uhvaćen je zahvaljujući DNK analizi vlasi iz brade.