Plate, inflacija i rast penzija

Najnovija rešenja za usklađivanje rasta penzija, koja važe od početka naredne godine, komplikovana su i za one koji su ih osmislili, a za one na koje se odnose, i da ne govorimo. Optimalni godišnji penzijski fond utvrđen je na nivou od 10 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Ako se desi odstupanje od tog procenta, rast penzija se usklađuje na tri načina, zavisno od smera odstupanja.

Ako penzije padnu ispod 10 odsto BDP-a uskladiće se sa rastom prosečne zarade/plate (u daljem tekstu – plata), ako premaše tih 10 odsto za manje od pola procenta, biće korigovane za polovinu rasta plata i polovinu inflacije, a ako dostignu ili premaše 10,5 odsto, korigovaće se za nivo inflacije, znači, bez realnog rasta.

Okreni, obrni, penzionerima, pored godina, na ruku ne idu okolnosti koje od njih nimalo ne zavise. Recimo, tih 10 odsto. Pri ekstremno malom BDP-u kakav je naš, i u apsolutnom iznosu i po glavi stanovnika, granica od 10 odsto je u neskladu sa brojem penzionera, i ako se, prema informaciji Fonda PIO, broj penzionera ubrzano smanjuje, i sad ih je nešto više od 1,6 miliona ili za oko 100.000 manje nego doskora. I ukupno nas je sve manje, a prosečna starost stanovništva je zabrinjavajuća.

Posle ove male digresije vraćam se na načine usklađivanja i rezultate koje daju. Prvo o rastu penzija u skladu sa rastom plata. Ako prosečna plata poraste za 10 odsto porašće i penzije za 10 odsto. U tom slučaju odnos prosečne penzije u odnosu na prosečnu platu se ne menja i ostaje na nivou od oko 45 prosečne plate, a po nekim računicama i manje, dok su pre desetak godina bile na nivou od 55 odsto prosečne plate. Doduše, povećanje penzija iz novembra ove godine i januara naredne godine, od devet plus 12,1 odsto, promeniće dosadašnji odnos penzija i plata, ali ne bitno.

Pošto u naredne dve formule usklađivanja rasta penzija učestvuje i inflacija,  evo nekoliko napomena o tom ekonomskom fenomenu, ali iz ugla penzionera. Onomad je Republički zavod za statistiku objavio da je u novembru inflacija na godišnjem nivou iznosila 15,1 odsto. Ne spadam u one koji sumnjaju u zvaničnu statistiku, u smislu Vibove dosetke „statistika naša dika, što poželi to naslika”. Međutim, u kontekstu ovog problema, prosečna inflacija, koja se koristi i u ovim formulama, zahteva bar nekoliko ograda. I ako tačno izračunata, inflacija, kako neko skoro duhovito reče, obuhvata i rast cena „šina za metro”. Inflacija koja bitno utiče na kupovnu moć prosečne penzije malo ima zajedničkog sa zvaničnom inflacijom u koju ulaze i cene sa kojima mnogi penzioneri nemaju skoro nikakvog dodira. Ne samo penzioneri nego i zaposleni sa mnogo većim primanjima od prosečne penzije. Sadržaj dobara i usluga, koje se u svakodnevnom životu koriste, zavise od visine primanja, pa je različit i među penzionerima, a naročito među zaposlenima. A znamo dobro da je rast cena tih dobara i usluga u poslednje vreme znatno veći od prosečnog rasta svih cena koje ulaze u obračun inflacije. To je poznata stvar i nismo u situaciji da utvrđujemo različite inflacije, ali tu činjenicu treba imati u vidu pri prelazu na nov način usklađivanja penzija, o čemu će biti reči pri kraju teksta.

Druga formula je već primenjena. U pitanju je tzv. švajcarska formula, po kojoj se penzije koriguju naviše za pola rasta plata i pola inflacije. Svako ko je i malo mislio prilikom njenog uvođenja u primenu (o tome sam svojevremeno pisao u ovoj rubrici), mogao je zaključiti da ta formula može bitno naškoditi penzionerima u smislu daljeg zaostajanja penzija u odnosu na plate. Ako plate porastu, recimo, za 14 odsto a inflacija za 10 odsto, penzije rastu za 12 odsto (7 + 5 odsto). Dakle, plate rastu za 14 odsto, odnosno realno oko četiri odsto, a penzije za 12 odsto a realno oko dva odsto. Upravo se to desilo, pa se već posle godinu dana počelo razmišljati o dogradnji te formule. U slučaju primene treće  formule, do čega može doći iz više razloga, uključiv i zbog eventualnog usporavanja rasta BDP-a, penzije bi porasle u skladu sa inflacijom, dakle bez realnog rasta, pa bi se odnos penzija i plata još žešće pogoršao na štetu penzija.

Zato, ako se hoće kakva-takva zaštita standarda penzionera, moraju se predvideti fleksibilnija zakonska rešenja da bi se izbegla dalja narušavanja odnosa plata i penzija, u okviru datih ekonomskih mogućnosti. Mislim, da bi se na početku primene navedenih rešenja morao, jednokratno ili u dva navrata, vratiti nivo prosečne penzije u odnosu na prosečnu platu na bivših 55 odsto i propisati dodatnu korekciju penzija kadgod bi zbog primene drugog ili trećeg načina usklađivanja pale ispod tog procenta.

Naravno, pravo rešenje, u kojem su sve ove formule primenjivije, jeste podizanje BDP-a na nivo koji bi nas stvarno svrstao u ekonomije koje, sudeći po izjavama  državnih čelnika, samo što nismo stigli.

Ekonomista