Kurtijev aparthejd i obmane Zapada

Verovatno mnoge od onih koji decenijama pomno prate zbivanja na svetskoj političkoj sceni sadašnje ponašanje Albina Kurtija može da podseti i na nekadašnje oholo postupanje rasističkih lidera bele manjine prema crnačkom stanovništvu u Južnoafričkoj Uniji i Namibiji. Uostalom, ne gledamo li i sada najgrublju diskriminaciju i zlostavljanje Srba preostalih na Kosmetu, uz upotrebu sile kakvu se nekada beli rasisti iz Pretorije i Johanesburga, „zaduženi” i za Namibiju, sprovodili prema ljudima crne kože, ne štedeći ni bezgrešnu decu, kao što ih sada ne štiti ni Kurtijeva vlast, naočigled bezosećajnosti belosvetskih „zaštitnika” ljudskih prava.

Zapanjujuće je da te onespokojavajuće prizore ne vide neke „vrle” demokrate sa Zapada, koje navode (da čovek ne poveruje), kako je upravo Kosovo, kao neki rajski kutak, maltene primer poštovanja ljudskih prava. Uglavom, ti daltonisti i obmanjivači i dolaze iz istih zemalja iz kojih su dolazili i pre, još u doba Jugoslavije, zalažući se za veća prava albanske manjine, kad je ona bila verovatno najprivilegovanija manjina u svetu. Uživala je neuporedivo veća prava nego što su im sunarodnici imali u matičnoj zemlji, staljinističkoj usamljenici Albaniji.

U to sam imao priliku da se i sam uverim. Jer dok su albanski lobisti iz SAD Bob Dol, Džozef Diogardi, Antal Tom Lantoš i Eliot Engel „lili suze” zbog navodno zlehude sudbine kosovskih Albanaca, dva moja „krstarenja” od severa do juga Albanije i u obrnutom smeru omogućila su mi da sve to opovrgnem kroz paralelne izjave samih Albanaca. Na primer, oni iz Albanije, sem privilegovanih, pre izlaska iz tog dugog staljinističkog mraka, živeći u bedi i bezbožničkoj tišini, mogli su samo da maštaju o tome da će jednog dana dobiti i pasoš. Zato su bežali preko Krfskog kanala i epirskih gudura, dok su četiri sestre i dva brata Popa utočište našli u italijanskoj ambasadi, u tzv. zabranjenoj ulici, gde su ostali od 12. decembra 1985. do maja 1990. godine

Mnoge vodeće države Zapada sada uopšte ne interesuje pravo stanje stvari na Kosmetu, a prati ih, izgleda, i amnezija. Kao da su zaboravile šta se desilo tokom tri „kosovske kristalne noći”, kada su 17, 18. i 19. januara 2004. goreli drevni manastiri i crkve i uništavana srpska večna počivališta. Olako su prešle i preko izveštaja časnog Švajcarca Dika Martija o trgovini ljudskim organima, o kojem je 25. januara 2011. raspravljala i Parlamentarna skupština Saveta Evrope.

Dvolični zapadni zvaničnici zabijali su glavu u pesak i 17. februara 2008, kad su upozoravani da samoproglašenje lažne države, kao i njeno priznanje, predstavljaju otvaranje „Pandorine kutije”. Nisu su se opametili ni posle događaja u Gruziji, kada su istim stopama odvajanja krenule Abhazija i Južna Osetija. Tek posle tragičnih događaja u Ukrajini setili su se da treba uvažavati i nepovredivost granica i integritet članica UN. Ali, izgleda ipak kasno, zaboravljajući pritom i svoje bezdušno bombardovanje SRJ.

Nažalost, Kosovo i Metohija je već celu večnost na ispitu savesti, kako stranaca, tako i domaćih vlastodržaca. Setimo se samo kroz kakav su pakao prošli i tokom Drugog svetskog rata, prvo pod fašistima, a zatim i nacistima, kad je njima odani Ferhat-beg 1943. izgovorio i one užasavajuće reči da „Srba više neće biti pod kosovskim suncem”.

Treba mirnim putem učiniti sve da se to ne desi danas, osam decenija kasnije. Jer sunca ima dovoljno za sve, kako za Albance, tako i za Srbe, Rome i sve ostale.

Slobodan Stajić,
publicista, Sarajevo