Gde je revizor

Povodom korišćenja službenih automobila u državi Srbiji, juče se u „Politici” oglasio zaštitnik građana (ombudsman) Saša Janković, ocenom „da se vozila dodeljuju bez jasnog pravnog osnova” i predložio da se propišu kriterijumi za njihovu upotrebu. Bravo. Dobra meta, reklo bi se, ali ne i pravi strelac.

Ombudsman, bez traženja dlake u jajetu, može da se bavi i tim pitanjima, ali zar Srbija nije formirala prošle godine, negde u ovo vreme, uz pogolemu političku prašinu Državnu revizorsku instituciju. Osnova. I? Kao da je nema.

Ovih dana, ali drugim povodom, ko zna, možda i pravim, javno se oglasio i predsednik Saveta te institucije – Radoslav Sretenović. Čovek je izjavio da je njegova institucija i dalje smeštena u jednoj sobi Skupštine Srbije i da ne postoje uslovi za rad tako važne službe. Što je još gore, dodao je Sretenović, on nema ni informacije kada će DRI biti premeštena u odgovarajući poslovni prostor.

Šta će učiniti aktuelna ministarka finansija Diana Dragutinović, u čijem su resoru i državni revizori, ostaje da se vidi, ali život ne čeka. Nameće svakodnevno razne probleme s kojima upravo državni revizor treba da se uhvati u koštac.

Ne tako davno „Politika” je objavila reagovanje na poverljiv izveštaj internog revizora Evropskog parlamenta. On je otkrio velike nepravilnosti u trošenju oko 140 miliona evra, kojima su parlamentarci raspolagali, koristivši ih za vođenje svojih kancelarija tokom 2007. godine. Tim novcem svaki od 785 poslanika plaća troškove svojih kancelarija – oko 17.000 evra mesečno. Zvanično, plaćaju se asistenti i saradnici, ali kako je pokazao revizorski izveštaj i mnogo toga drugog. Svi su se, naravno, narogušili na revizora, jer je uradio svoj deo posla.

Šta je s nama? Da li je moguće da ti stručnjaci kod nas nemaju posla, pa šta će im onda i prostorije? Ili, možda, kod nas nema „korisnih malverzacija”, nenamenskog trošenja budžetskih para, korišćenja službenih automobila, stanova, mobilnih telefona, donacija, sumnjivog finansiranja partijskih kampanja… koje bi neki zločesti revizor iščeprkao. Baš onako kako je to učinio nadnacionalni, natpartijski i ko zna kojom vrstom još nezavisnosti „okićen” evropski revizor.

Gle čuda, kod nas čak ni opoziciji nije stalo do rada te stručne institucije, čiji je jedini zadatak da bdi nad trošenjem „narodnih para i dobara”. Zašto? Pa verovatno da ni njima ne bi bilo odveć milo da im taj „rovokopač” po papirima pronađe „nešto”. Bolje je ne izazivati ga.

Šta to znači?

Kod nas, evidentno, ne postoji ni mrvaelementarne volje političkih igrača da se končano državnom revizoru omogući da radi kako mu je to zakonom naloženo. Ni u razvijenom svetu, koji tu instituciju odavno ima,niko ne voli revizore, ali se tamo ipak poštuju neka pravila igre. Radom revizora ograničena je moć političke i državne elite. Zato kod nas, ogrezlih u korupciji i samovolji, gde bavljenje politikom predstavlja najunosniji biznis, revizori ne mogu biti dočekani aplauzima, crvenim tepihom, pa ni prostranim i udobnim sobama. O visokim platama, za njihov nerad, neki drugi put.