Pamćenje kao otpor zaboravu

Knjiga „Pamćenje kao otpor zaboravu“, kratka studija politike očuvanja srpskog kulturnog identiteta nastavak je istraživanja koja profesorka Vesne Đukić sprovodi od 2010. godine. Prvi rezultati su objavljeni pre pet godina u knjizi „(Ka)ko smo“ koja je otvorila pitanje odnosa kulturnog pamćenja i kulturnog identiteta. Delo „Pamćenje kao otpor zaboravu“ je upravo objavio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i Matica srpska, a biće predstavljeno u petak, 23. decembar od 18 sati u Maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca.

-Ne možemo biti svesni ko smo ako ne postoji institucionalno pamćenje koje svakoj narednoj generaciji omogućava da uspostavi odnos prema srpskoj istoriji i kulturi i na tom odnosu temelji svoj lični identitet i osećaj pripadnosti. Moja generacija nije imala tu priliku i zato osećam obavezu da kroz ove dve knjige prenesem novim generacijama deo onoga što smo zaboravili, što je malo poznato i čega nismo ni bili svesni. Takvo pamćenje se ne oslanja na sećanje kao usmeno predanje, jer je ono vremenski ograničeno, traje dve do tri generacije i onda ide u zaborav ako se ne prenosi usmenim putem. Pamćenje koje nam je potrebno je pamćenje institucija koje možemo da prenesemo budućim generacijama, kaže za „Politiku“ profesorka Vesna Đukić i dodaje:

-Proučavanja se kreću kroz tri vremenske dimenzije: prošlost, sadašnjost, budućnost. Nisam istoričar da nabrajam istorijske činjenice, već samo pokušavam da razumem šta se u srpskoj kulturi očuvalo do danas i koje su to vrednosti koje nas mogu voditi u budućnost. Što više primera proučavam, to se više primera otvara. Mnogo smo toga i kao narod i kao pojedinci zaboravili tokom perioda jugoslovenstva. Treba da se setimo ko smo, kom narodu pripadamo, koje su ga vrednosti vodile kroz istoriju jer će nas one voditi i u budućnost.

Svojevrsna studija „Pamćenje kao otpor zaboravu“  otvara pitanje samosvesti i samopoštovanja srpskog naroda nakon teškog i bolnog perioda kroz koji smo prošli, ne samo, kako kaže naša sagovornica,  zbog raspada Jugoslavije, bombardovanja, otimanja Kosova i Metohije, nego i zbog otpora da se obnovljena srpska državnost posle jednog i po veka utemelji u zaboravljenoj srpskoj istoriji i kulturi.

Zašto zaboravljamo ko smo, jedno je od pitanja kojima se u svojoj novoj knjizi bavi Vesna Đukić. Evo odgovora koji je nama na ovo pitanje ponudila:

-Zato što je otpor izuzetno snažan u oblasti kulture i umetnosti, a dolazi iz različitih pravaca, od spolja ali i iznutra. Nije to slučajno, jer su tu sve one duhovne vrednosti koje treba da nam pomognu da se snađemo u ovom ludom svetu. Posebno što neki kažu da treba da se odreknemo „tradicionalizma i antizapadnjaštva“, a zaboravljaju da je Srbija stara evropska država, i da je srpska kultura stara evropska kultura. To je razvilo vrednosti koje su nas očuvale tokom više od deset vekova burne istorije na ovom prostoru i koju mi moramo da očuvamo za buduće generacije. Pošto se to nekima ne dopada, predstave se skidaju sa repertoara, muzeji se zatvaraju, preti se rušenjem spomenika. A to pokazuje da umetnost pamti ništa manje nego muzeji, arhivi i biblioteke.

Gledano kroz istoriju, primećuje Vesna Đukić, država je imala različit odnos prema nacionalnoj istoriji, tradiciji, kulturi i umetnosti srpskog naroda. U periodu obnove srpske državnosti krajem 19. veka podizane su najznačajnije ustanove kulture i umetnosti koje reprezentuju srpski kulturni identitet. Danas bi trebalo da ih bude mnogo više, ali se dogodilo obrnuto. „Društveno pamćenje“ se pretvorilo u „društvenu amneziju“ iako nam je ponovo potrebna obnova državnosti i nacionalnog i kulturnog suvereniteta. Oni koji se tome odupiru i sami zaboravljaju da su „čojstvo i junaštvo“ univerzalna etička načela. Junaštvo je kad sebe branite od drugih koji vas napadaju, a čojstvo je kad druge branite od sebe tako što poštujete njihovo pravo da budu različiti. Drugim rečima, društvo je raznoliko i moramo imati poštovanja jedni za druge sve dok vas drugi ne ugrožava. Kad ugrožava, moramo se braniti. Zato se knjiga zove „Pamćenje kao otpor zaboravu“. Branimo se tako što pamtimo. Država tu još pokušava da se snađe i videćemo u kom pravcu će se kretati njen odnos prema kulturi i umetnosti.