Drenka jaka kao dren

Jedna je od malobrojnih živih žena nosilaca „Partizanske spomenice 1941”. Na njenim grudima sijale su medalja, ali i dva Ordena za hrabrost, Orden bratstva i jedinstva, Orden zasluga za narod, Medalja borca... – Drenka Maričić. Ova vitalna „drugarica” 19. decembra napunila je 94 godine i dobila još jedno priznanje – Zahvalnicu SUBNOR-a Beograda za doprinos u negovanju tradicija u očuvanju kulture sećanja na žene borce NOR-a.

Rođena je Sanici Gornjoj, mestašcu u Bosanskoj Krajini, a u partizane je krenula iz Čardaka sa 13 godina.

– Četiri puta sam ranjena, jednom u glavu, tri puta u noge, prebolela sam trbušni tifus, upalu pluća, ozračena sam na rendgenu, prebolovala sam koronu, ugrađen mi je pejsmejker… Ali, još živim. I to me nervira – kaže uz osmeh Drenka.

U malom stanu na Novom Beogradu, gde je do pre tri godine živela sa čovekom svog života, sve je puno uspomena. Kraj kreveta kutija sa fotografijama, na stolu medalje, na nahtkasni umrlica supruga. Iznad glave gobleni, kraj uzglavlja novine, među njima „Politika”...

Svoju dugovečnost i vitalnost najverovatnije je nasledila od očeve majke baba Đuje koja je umrla u 105. godini – „žene džambasa”. Ona je život provela na relaciji Amerika–BiH. Baba je bar deset puta prešla okean radeći pri američkim rudnicima, a u Bosni je držala trgovinu i kafanu. Visprena, nepismena Đuja našla se čak i na brodu „Karpatija” koji je 1912. spasavao putnike sa „Titanika”.

– Tatini su se krajem 19. veka iz Like preselili u Ameriku. Kada se deda vratio iz Amerike, nastanio se u Bosni u Sanici i upoznao babu Đuju. Imala je vrlo nezgodnu narav pa je jedne zime iz kuće isterala moju majku, koja se takođe zvala Đuja, sa mnom i malom sestrom. Tata Ljubomir nije ni zucnuo. Spasao nas je komšija mlinar. Baba se „smilovala” na moju sestru i uzela je sebi, a majka me pokupila i odvela u šume ka Grmeču. Tu su Austrougari posle aneksije oformili kolonije kako bi eksploatisali šumu. Mama je našla neku sobicu, prala veš radnicima, čistila tuđe sobe... Tu je upoznala mog očuha Tomislava Vojvodića – priča Drinka.

Očuh je bio član partije i u njihovoj kući okupljali su se radnici i omladina. Među njima je bio i Simo Šolaja.

– Kada su ustaše 1941. uspostavile Nezavisnu Državu Hrvatsku počeli su progoni i ubistva Srba. Već na početku rata ustaše su mi ubile oca. I očuh je stradao od njihove ruke. I to u teškim mukama. Imali smo komšiju Hrvata, mašinovođu, oženjenog Srpkinjom. Svaku veče smo se družili, šalili… Ali kada su ustaše krenule da Srbe odvoze na stratišta, nije rekao očuhu da se skloni. Vozom kojim je upravljao očuh je odvezen u logor i bačen u jamu u Jadovno – priseća se Drenka.

Kada je ustanak počeo, ona je sa dve drugarice otišla u partizane, u odred Sime Šolaje, gde su se priključile sanitetu.

– Prvi put sam ranjena 1942. u Podgori kod Mrkonjić Grada. Išla sam da pomognem ranjenicima raspoređenim po kućama. Sećam se da sam prelazila neku livadicu kada su taj deo avioni zasuli bombama. Pogodio me geler u glavu, a zemlja iz kratera zatrpala. Slučajno su me našli jer mi je iz zemlje virio deo kose. Bila sam više od mesec dana u komi. Kako su me hranili, lečili, ni dan-danas ne znam. Kada sam se oporavila, pristupila sam Prvoj krajiškoj brigadi. Drugi put sam ranjena kod Rajlovca u nogu. Geler je došao do kosti. I sad na tom mestu imam ožiljak. Treći put sam pogođena u uličnim borbama u Tuzli, a četvrti na ušću Drine u Savu. Kad vas udari metak, ne osetite bol. Osećate nešto vruće, ali kada se ohladi rana, nastaje užas. Ali svaki put sam nastavljala dalje. Prešpartala sam s partizanima celu Bosnu – kaže Drenka.

Život žene u partizanima nije bio nimalo lak. Kada bi se vraćali iz borbe, muškarci bi prilegli da odmore, a Drenka je trčala da im opere odeću, sredi sanitet, sebe dovede u red.

– Žene su snalazile. Kosa se nije često prala, a kada smo to radili koristili smo ceđ – potopljen pepeo u vodi. Time smo prali i odeću jer sapuna nije bilo. Veliki problem su nam predstavljale vaške. Uvlačile su se u kosu, pod pazuh, gmizale po stomaku. „Lepe”, velike, bele. E i tu je bio problem. Borci skinu košulju, otkuvaju je u kazanu, a ja ne mogu pred njih, već se sakrijem u šumarak i rukama ubijam vaške – priseća se Drenka.

Ne zaboravlja ni kada je bolovala tifus, gde je sa bolesnim partizankama ležala u kući u mestu Palivuk.

– Većina nas je imala dijareju, temperaturu i nije znala za sebe. Znam da su govorili: „Ako ti pocrne zubi – gotov si”. Stalno nam se pila voda, ali nam je doktor nije davao. Uspela sam da dopužem do neke kace. Odvrnula sam pipu i napila se rasola. Da nije bilo toga, umrla bih. Kasnije su nas izveli iz kuće i tog doktora streljali. Mnogo sam se ružnog nagledala u ratu, groznih rana. Ali jednu scenu pamtim. Bili smo u šumskoj bolnici i morali smo teške ranjenike da kamionom transportujemo na drugu lokaciju. Bila sam iza kamiona, koji se prevrnuo. Jauci ranjenika i sad mi odzvanjaju u ušima. Pamtim i kada je ispred mene, dok smo bežali od četnika, pogođen drug Stojaković, plavi delija sa Kozare. Ja onako sitna od četrdeset kila vukla sam ga da ne padne mrtav u ruke neprijatelju – seća se Drenka koja je svoj ratni vek provela uz sanitetsku torbicu i pištolj „luger – parabelum”.

Drinka je bila oficir, kapetan prve klase. Posle rata završila je Vojnu školu u Beogradu, zatim gimnaziju i veliku maturu u Ljubljani, upisala medicinu, pravo, radila u bolnici na rendgenu, kao sekretar u firmi… i gde god se zadesila – na sve načine pomagala ljudima. Uprkos svim životnim nedaćama, Drenka je ostala, kao što joj i ime kaže, jaka kao dren.

Ljubav za ceo život

Svog supruga Dragutina Malića upoznala je u Vojnoj školi. Život ih je jedno vreme rastavio, ali kada su se ponovo spojili ostali su 43 godine zajedno.

– Bio je divan. Ono što žena može da poželi od muškarca. Nije bilo za njega muški – ženski posao. Uvek je imao vremena da me zagrli, pita kako mi je... Nikad nije legao da me nije poljubio. A poslednje reči su mu bile: „Ostao sam te željan celog svog života” – kaže setno Drenka.

Dan JNA

Na današnji dan 1941. godine formirana je Prva proleterska brigada. Naredbom Vrhovnog štaba šest godina kasnije ustanovljen je Dan Jugoslovenske narodne armije kao dan oružanih snaga Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.