Kroz iglene uši do raja

Miloš Stojanović je glumac, reditelj, producent. Film „Komunistički raj”, koji od danas ulazi u bioskopsku produkciju, njegov je prvi dugometražni film, prikazan premijerno na ovogodišnjem Festu. Miloša Stojanovića publika pamti po dokumentarnom ostvarenju „Šaban”, posvećenom Šabanu Bajramoviću. „Komunistički raj” nastao je prema istoimenom dramskom tekstu Aleksandra Ace Popovića.

Na početku filma „Komunistički raj” piše da je posvećen Mariju Korvizjeriju. Ko je bio Mario Korvizjeri i zašto je važan za jedan deo srpske istorije?

Odmah nakon što je Austrija objavila rat Srbiji 1914. sedmorica italijanskih dobrovoljaca Garibaldina nošeni idejom „Sloboda za sve narode”, stižu najpre u Kragujevac, iz koga šalju razglednicu zajedničkom prijatelju Veciju Mančiniju na kojoj piše: „Vezio, morituri te salutant”, pozdrav rimskih gladijatora još iz Cezarevog doba, kojim su pozdravljali cara pre početka borbe, a doslovce znači „Pozdravljaju te oni koji će umreti”, da bi već sutradan u rejonu Višegrada stupili u borbu prsa u prsa sa daleko brojnijim neprijateljem. Tu na visu Babina glava u herojskom jurišu sa nožem na pušci padaju vitezovi slobode – Mario Korvizijeri, Frančesko Konforti, Čezare Kolica, Vinčenco Buka i Nikola Goreti. Ugo Kolica i Arturo Reali samim čudom preživljavaju. Njihova mesta su u našoj istoriji, u našim srcima. Duboko se klanjamo najvećoj žrtvi najsjajnijih izdanaka ljudske civilizacije. Slavićemo ih i pominjati dok postojimo.

Film je nastao prema tekstu Aleksandra Popovića, koji je pisan kao dramski tekst za pozorište. Koliki je bio izazov preneti ovaj tekst integralno u medij filma?

Radili smo bez dramaturga. Nismo imali knjigu snimanja. Vraćali smo se tekstu iznova i iznova. Na čitajućim probama se ukazala kontura, da bi posle pozorišnih scenario stao na noge. Ostale su scene koje najbolje objašnjavaju situaciju. Put kojim se ređe ide, ali se puno nauči.

Priča je smeštena u doba Drugog svetskog rata, ali je to priča o nama, koji stalno nekom klimamo glavom u idejnom smislu. Opredeljujemo se za ovu ili za onu stranu. Da li je vaša poruka da Srbija treba da traži neki svoj put? Koliko je to realno?

Film zatvara citat Svetog Save „Ostanite u podvizima ka dobru, ni na desno ni na levo, nego po sili koliko ko ima snage, carskim putem tecite setivši se što jeste.” To je naš put. Šegrt Grujica u završnom monologu kaže „Ja sam spreman da zajedno sa vama prođem kroz iglene uši do našeg davno snevanog raja.” Na pitanje da li jedna mala zemlja može zadržati slobodarski kurs, teškom mukom stečen, u vihoru epskog ratnog sukoba koji se vodi nesmanjenom žestinom i u medijskoj sferi sa lažnim vestima, tekovinom slobodnog novinarstva, uz nesluteće i neizbežne tektonske posledice koje predstoje odgovara Žika Proja u žaru borbe: „Ne predajte se ljudi, i ovo će proći.”

Šta ste sve otkrivali „između redova” u ovom Popovićevom tekstu?

Kada smo etimološki tumačili imena koje je pisac dao likovima pojavila se zanimljiva veza između Manasija i Cugfirera. Prvi je biblijski lik, opisan kao reformator posle čijih reformi ljudi dvesta godina nisu mogli da se saberu. Cugfirer je pak, čin koji je nosio „najveći sin naših naroda i narodnosti” boreći se na strani Austrougarske monarhije u Velikom ratu.

Da li je pisac mislio na njega u oba slučaja? Šta je hteo da istakne?

Kakva su iskustva rada na filmu u sopstvenoj produkciji?

Proces je trajao osam godina. Pozorišno iskustvo mi je pomagalo da nađem saradnike maratonce, koji mogu izdržati teret pravljenja filma sa minimalnim sredstvima. Bilo je i bolnih rezova, kada smo patili. Onda bi se šalili citirajući već nekoga… „Ko ne bude pokazao entuzijazam, biće otpušten sa entuzijazmom.” Ali smo uspeli. Verovali smo. Čvrsto smo verovali. Zanimljivo iskustvo – puno iznenađenja.

Kako ste birali lokacije na kojima je sniman „Komunistički raj”?

Piščeva uvodna didaskalija glasi „Događa se u glavi, u snu i na javi”. Jasna smernica da će nam se neke stvari „javljati” i u snu ako budemo dovoljno posvećeni. Tražili smo tu sliku od Novog Pazara preko Golije, Deliblata, kome smo se stalno vraćali, da bismo posle godinu i koji mesec ostali zatečeni lepotom prirode u Gornjem Lajkovcu. Prigrlio nas je Sveti Spiridon Čudotvorac u porti čije smo crkve uz prethodno dobijeni blagoslov Episkopa Šumadijskog Gospodina Jovana snimali. Potom se pojavio, naizgled niotkuda Stojnik, gde smo opet u porti Crkve Svetog Evangelista Marka, uz blagoslov naravno, snimali film o bezbožničkim vremenima. Te dve lokacije su zadovoljile oči onih koji su o scenografiji takođe mogli samo da sanjaju.