Miš u Briselu

EVROAZIJA
Rusija odvaja kost i meso Gruzije. Polagano tranžira svog lakomislenog malog suseda. Očigledno je da Tbilisi neće završiti samo sa izgubljenim autonomijama, Abhazijom i Južnom Osetijom. Put koji povezuje istok i zapad zemlje presečen je ruskom okupacionom kontrolom. To je van Južne Osetije – kao i luka Poti i gruzijska crnomorska obala, pod blokadom ruske flote.

Tenkovi i borna kola Rusa su sada unutar Gruzije. Mali su izgledi da će napustiti pozicije zbog učtivih podsećanja na Sarkozijev sporazum o povratku vojske na polazne tačke. Čast diplomatiji Francuske, ali fudbal Kremlja podbačen je između Sarkozijevih nogu. Provučen je ruskim „zonama sigurnosti”, „dodatnim merama bezbednosti” i još po nečem, što je u doneto vino usula Moskva. Rusija zna da će trebati vremena da se raščisti šta to sve znači, a kamoli tek da se usaglase rokovi eventualne primene ugovorenog.

Teren je nešto drugo u odnosu na hartije u rukama predsedavajućeg EU. Rusi su na sat od Tbilisija. Mašine kopaju rovove i spuštaju betonske blokove. Utvrđuju se mesta s kojih se može kontrolisati, ali i prekinuti veza između pojedinih delova Gruzije, van pokrajina. To ne liči na pripremu povlačenja na polazne linije.

Ruski medved se ražestio i očigledno ruši zapadne kavkaske domine. Protok evropske i američke nafte iz Bakua u Mediteran, kroz Gruziju i Tursku, doveden je u pitanje. Pored gruzijskog ventila su Putinovi tenkovi.

Šta sledi, pokazaće događaji. Nekom slučajnom podudarnošću, ove nedelje je 50 godina od sovjetskog upada tenkovima u Prag, 21. avgusta 1968. Dubčekov liberalizam, učinio se u to vreme Moskvi opasnim tačno kao i današnje zapadnjaštvo Gruzije, zarazno za sredine s drugačijim režimima. Ove nedelje je i jubilej „puča generala” 1991, pogođenih demokratskim pokušajima Gorbačova i Jeljcina. A, takođe, ove nedelje nema više ni zvuka nedavnih insistiranja predsednika Medvedeva na borbi protiv „pravnog nihilizma” Rusije i korupcije.

Medvedev, sada kao da čita iz političke sveske Putina. Upozorava na raspolaganje Rusije svim sredstvima „razarajućeg odgovora”, svakome ko ugrozi ruske građane i vojnike.

Četiri dana „posle Praga”, osmoro mladih sovjetskih građana izašlo je na Crveni trg i, raširivši zastavu te zemlje, zatražilo „slobodu za Čehoslovačku”. ( Dobili su Sibir.) Dve nedelje„posle Osetije”, unisona javnost radije kliče pokazanoj pesnici. Nema hrabrih, da apeluju da se stane.

Evropa hoda na prstima. Boji se da Moskvu ne iritira nekim prenagljenim gestom. Mogla bi ugroziti zapadne „gasne interese”. Uostalom, Brisel i nema stav. Pariz, kao tekući dežurni, predvodi EU, a to znači zauzet je beskrajnim manevrisanjem da se 27 stavova svede na neki zajednički imenitelj „odgovora” Evrope ruskom izazovu. Čak i Britanija kaže da je potrebno čuvati se brzopletih postupaka. Kancelar Nemačke gospođa Merkel sastala se s predsednikom Medvedevom. Apelovala je da Moskva poštuje Sarkozijev sporazum.

Procesija moralne „podrške Sakašviliju” došla je i prošla Tbilisi, ali kada bi nečemu poslužilo, Zapad bi najradije spalio političkog naduvenka Gruzije. Ko ga je inspirisao na kratkovidu brzopletost, Mekejn? Zbog kampanje? Sve na potesu Baltik–Kavkaz, dovedeno je u pitanje njegovom „ekspedicijom”. Poljska i Baltik, deprimirani. Osećaju se nebezbednim. Ukrajina misli na Krim. Svima je u glavi dvadeset miliona Rusa van matice. Možda oni na koje misli Medvedev. Pred čim će se ohrabrena Južna Osetija zaustaviti?

Buš je na ranču u Teksasu, odmara se. Govornik šefa SAD kaže, rano je da bi se reklo da li Rusi poštuju ili ne poštuju Sarkozijev sporazum. U Briselu se žurno sastao NATO. Upozorio je Moskvu da s njom možda „neće ostati sve po starom”. Gruzija i NATO obrazovaće – savet za saradnju. A Savet Rusija–NATO, mogao bi smanjiti kooperativnost!

„Tresla se gora, rodio se miš”, rezimirao je NATO ambasador Rusije Rogozin. Tačno, protrčao je kroz Brisel, nesvestan rupa u zidovima.