Najkraći put do sebe

Novi roman Danice Diković-Ćurguz „Putovanje bez kraja”, koji je nedavno objavljen u izdanju „Filipa Višnjića”, književni kritičar Miodrag Ignjatović nazvao je „pravom poslasticom za radoznale i misaone ljude”. Prema njegovim rečima, autorka je dubinu mudrosti spojila sa gotovo „ćaskanjem” po ukusu dnevničkih zapisa, sa putopisnom lepotom bogatih otkrića i reporterskom komunikativnošću kako sa ljudima, tako maltene i sa čitavim svetom.

Ovo je drugi roman književnice i prevodioca Danice Diković-Ćurguz (prvi „Sećanje na strah” bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu, dok je za knjigu eseja „Na litici” dobila „Deretinu” nagradu), osoben po tome što nikada pre nje, kažu upućeni, nije jedna supruga diplomate pisala o diplomatiji. Roman obuhvata period boravka u Pakistanu za vreme diplomatske službe njenog muža krajem sedamdesetih godina i pun je mirisa i boja Istoka, ali i poređenja tog i takvog sveta sa ovim našim. Ipak, uz sva ta otkrića i dijaloge sa sudbinom i svetom, ovo je, mnogi su se složili, pre svega roman o ljubavi. Šta autorka kaže o tome?

– To jeste prevashodno roman o ljubavi. Prva ljubavna priča dešava se između naratorke Ane i samog Istoka. Nju, skoro neobjašnjivo privlači Azija – ti novootkriveni sedimenti istorije, umetnosti, filozofije, religije. Otkrivaju joj se lepote Inda, visoke planine, penušava voda, zelena polja, azurna jezera. I tajne naroda, smeštenog kraj prolaza sudbine, Kajber Pasa, kuda je prošao Aleksandar Makedonski 326. godine pre nove ere. Tu žive Hazari, o čijem pravom poreklu se malo zna, narod srećan i gostoljubiv, beo, s plavim očima.Ta prva fascinacija, posle mnogo lutanja i traganja, pretvara se u duhovnu ljubav. Onu najveću. Već i sam naslov romana, naizgled jednostavan, govori o beskonačnom duhovnom uzrastanju. Treća ljubavna priča je ovozemaljska, između Beograđanke Nađe i Pakistanca Hasana. I tako se te tri ljubavi prepliću i polako kristališu…

O diplomatiji pišete veoma plastično, ležerno, duhovito.

Znamo šta su o diplomatiji mislili naši veliki pisci diplomate: Rakić, Andrić, Dučić, Crnjanski. Činilo mi se da je to jedan zatvoren svet, bolje reći sistem, o kome sam i sama malo znala kada sam mu se skromno pridružila. Uglavnom se o našim diplomatama pisalo u klišeima. Ili su genijalci, kao Marko Ristić i pomenuti veliki pisci, ili su prostaci, koji ne znaju čak ni jezik zemlje u koju su došli. Naravno da nije tako. Diplomatski svet je vrlo šarolik i zanimljiv. U njemu postoje pravila, ali i individualnosti, često veoma inspirativne. Na kraju, u meni se neminovno javila želja da sav taj beli svet, diplomatski i drugi, misaono a i emotivno ocenim i literarno fiksiram. Pri tom, nisam želela da izgubim aromu Istoka, od najlepšeg hrama ljubavi Tadž Mahala, čari istočnjačkih bazara, dramatike i lepote opasnih putovanja, do razgovorao religiji, filozofiji, umetnosti. Posebno sam želela da opišem svoje duhovno putovanje bez kraja. I tako, duboko zaronjena u sebe, shvatila sam staru mudrost da je, zaista „najkraći put do sebe – preko celog sveta”.

U romanu nema eksplicitne paralele između islama i hrišćanstva, ali ima između budizma i hrišćanstva?

Mada se radnja dešava u samom središtu islama (jer je Pakistan nastao 1947, odvajanjem od Indije, kao islamske država), islam se više saznaje spontano, zbog toga što je tako neposredno prisutan. Ana taj ambijent prima više čulima. Svako jutro je budi glas sa obližnjeg minareta, privlače je boje, mirisi, tajanstvo. Kad je o budizmu reč, boraveći na seminarima u samom Pakistanu, a kasnije putujući Indijom i Cejlonom, u razgovoru sa budističkim sveštenicima, ali i običnim ljudima, kao i kroz knjige, naučila sam da je suštinska razlika između budizma i hrišćanstva u tome što je budizam filozofija, a ne religija. Filozofija duhovne samokontrole i fizičkog asketizma, uprošćeno govoreći. „Budizam zna samo za saosećanje, a ne za ljubav”, rekao je Burđajev. Za njega je ljubav izbor, ona je povezana sa pojmom ličnosti, koju budizam negira, jer iz nje proizilaze patnje. Budizam samo zabranjuje da mrzimo neprijatelje, Isus Hristos nam poručuje da treba da ih volimo, i to neodstranjivanjem iz sebe svake strasti i želje sve dok se ne postigne sancta indifferentia – kao kod meditativnih budista. Hrišćanska ljubav prema svima, uključujući i neprijatelje, propagira se kao pozitivna, aktivna, stvaralačka manifestacija.

Tako je vas budizam, za kojim ste tragali, odveo u pravoslavlje?

Tačno. Nisam samo ja tragala za budizmom. Mladi su tada masovno dolazili na Istok. Prerano iznurena mladost Zapada, pokušavala je da na Istoku nađe sebe i odgovore na velika, zamršena iskonska pitanja. I ja sam tu našla odgovore. Kao da sam tragajući za budizmom, tragala za pravoslavljem, koje je moj najprirodniji put, s obzirom na to da su mi i deda i pradeda bili pravoslavni sveštenici.

U roman uvodite i autentične ličnosti, pre svega, Vladetu Jerotića. Kakva je bila njegova reakcija?

Profesor Jerotić na to gleda sa odobravanjem. Inače to ne bih radila, jer ga izuzetno poštujem. On je najviše uticao na moje duhovno sazrevanje. Sigurno da nije ni posebno fasciniran, jer ja pišem o Jerotiću iz sredine sedamdesetih godina. On je i tada bio značajna ličnost u oblasti psihijatrije, religije i srpske kulture uopšte, ali danas je postao institucija. U tom smislu, po mom mišljenju, u ovoj knjizi najznačajniji je deo u kome narator, Ana, razgovara sa Vladetom Jerotićem. On bi mogao da bude i glavna ličnost nekog romana. Ako to ne uradim ja, takav roman ili romane neko će sigurno napisati.