O okretnici na Studentskom trgu

Problematika pešačke zone dobrim delom nastaje iz samog, potpuno pogrešnog, naziva. Jer kazati pešačka zona je isto što i kazati zatvoreno za saobraćaj, a to je samo ometanje saobraćaja. Takva ideja i svrha koja iz nje proizlazi nije nikakvo dobro i oni koji tako shvataju pojam pešačke zone u pravu su da budu protiv. Ljudima nisu potrebne pešačke zone nego trgovi, prostori na kojima se mogu sretati, sastajati, upoznavati, šetati, izmenjivati misli, komunicirati jer to je ono što čoveka čini čovekom. Prostori na kojima nastaju zajednice, koje nemaju nikakvu drugu svrhu osim očovečenja, što je svrha svih svrha. To je posebno potrebno mladima svih uzrasta, jer oni žive kroz druženje, razvijaju se, formiraju se, pozicioniraju, stasavaju, cvetaju.

Gradske vlasti se dovijaju prema već urbanizovanim prostorima, vrlo često uz neizbežne kompromise koji kompromituju samu ideju očovečenja. Beograd ima sreću da su njegovi objekti obrazovanja, kulture, nauke i istorije naslonjeni na prelepi park i velelepnu staru tvrđavu koja čini celinu s veličanstvenim ušćem dve velike reke. Izmeštanjem okretnice trolejbusa sa Studentskog trga – što je ideja gradskih planera koju ne samo ja, već i mnogi stari Beograđani zdušno podržavamo – nastaje ogroman slobodni prostor od Kalemegdana preko Studentskog trga do Trga republike.

Nažalost, planeri nisu valjano dovršili svoji ideju, smislili su da naprave okretnicu u Dunavskoj ulici, na dnu Dobračine, što ima brojne nedopustive nedostatke. Ali svakako je najveći što je neostvariv, jer Dobračina ulica je dugačka više od kilometra i toliko uzana da ni totalna devastacija – seča stogodišnjih platana, uz sužavanje trotoara na jedan metar – ne bi omogućila da svaki od oko 120 trolejbusa prođe tuda najmanje 20 puta za 12 sati samo da bi se okrenuo u Dunavskoj ulici. Kolaps bi bio neizbežan, a ostala bi unakažena ulica i zdravstveno maltretirani stanari, koji bi pretrpeli i znatnu materijalnu štetu, jer u takvoj ulici njihovi stanovi imaju znatno manju vrednost.

To su razlozi koji su me pokrenuli da se angažujem da se ostvari lepa ideja i da se spreči nepopravljiva šteta. Jer iz tog, naizgled nerešivog lavirinta, postoji veoma elegantan izlaz koji ne zahteva nikakva ulaganja, nikakve devastacije i ni na koji način ne prejudicira buduća rešenja. Može se shvatiti i kao privremeno rešenje, a moguće ga je odmah, za jednu noć ostvariti. Kolega Stojan Đorđević i ja smo već pisali o tom rešenju koje je zapanjujuće prosto: dovoljno je prevezati trolejbusku mrežu iz pravca Terazija sa onom iz Makedonske ulice. Sve bi ostalo isto, i Zvezdara i Dedinje i svi delovi Crvenog krsta i Konjarnika, samo bi se sve linije završavale na Trgu republike, umesto na Studentskom trgu.

Mislim da sam već odgovorio na neke primedbe gospodina Miloša Bulatovića. U tom cilju podsećam da je zabrana saobraćaja u pešačkim zonama vremenski ograničena, po pravilu do 22 sata. Izmeštanjem postojećeg depoa GSP-a oslobodilo bi se više od pet hektara građevinskog zemljišta, koje vredi najmanje 100 miliona evra. Tome treba dodati 20 miliona koji su već uloženi u kupovinu dodatnog zemljišta, što su činjenice koje se ne mogu osporiti.

Što se tiče problema gospodina Alekse Asanovića, on je nastao iako je tada postojala okretnica, te ne vidim kako će se on prevazići ako ona ostane. A dedica sa Zvezdare koji bi poveo svog unuka u šetnju zna da je rastojanje od ulaza u zoološki vrt do stanice tramvajskih linija 2, 5 i 10 i autobuskih 24, 26 i 79 u Dušanovoj ulici triput kraće nego do Studentskog trga. Uzgred, krajnje je vreme da se zverinjak iseli iz Beogradske tvrđave, da se obave arheološka istraživanja, da se ostvari celovitost tog lepog nasleđa, da se stanari oslobode smrada i da životinje, negde van naselja, budu smeštene u skladu s civilizacijskim normama.

Nikola Pilipović