Tu sam da bismo radili zajedno

Papa Francisko nedavno je imenovao monsinjora dr Ladislava Nemeta za beogradskog nadbiskupa i mitropolita Beogradske nadbiskupije. U razgovoru za „Politiku” dr Nemet govori o svojoj selidbi iz Zrenjanina u Beograd, saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ponovnom zveckanju oružja i mogućnostima mirnog suživota...

Božićnom poslanicom obratili ste se svim hrišćanima iz Beograda nakon imenovanja za beogradskog nadbiskupa od pape Franciska. Ovu svetu dužnost preuzeli ste od monsinjora Stanislava Hočevara, koji ju je obavljao na najzavidnijem nivou. Šta za Vas znači ovo imenovanje?

U Katoličkoj crkvi imenovanja u većini slučajeva podrazumevaju i selidbu. Posle skoro petnaest godina u Zrenjaninu, počeo sam polako da se selim u Beograd. Ovo je veliki i sasvim novi izazov za mene, nikada nisam živeo u našem glavnom gradu. Bogu hvala, ne moram tražiti smeštaj, zgrada Nadbiskupije je sada prazna, moj prethodnik, mons. Hočevar, otišao je za Sloveniju. Život u Beogradu sigurno nije najveći izazov koji me čeka. U mojim očima najvažnije je poslanje koje sam dobio od pape: „Budi pastir svih katolika u Beogradskoj nadbiskupiji, budi u dobrim odnosima sa svima u mitropoliji (kojoj pripadaju i Subotička biskupija i Zrenjaninska biskupija), budi dobar prema svim ljudima koje budeš sretao na svojim životnim putevima.” Malo je katoličkih vernika na prostoru Beogradske nadbiskupije, a uz to su i raštrkani od Beograda do Preševa i od Bora do Šapca. Stoga će biti dosta putovanja po celoj Srbiji, naročito južno od Dunava, jer želim upoznati naše ljude, biti uz njih i, ukoliko oni to žele, pomoći im da se lakše suoče s problemima, bolestima, siromaštvom, ali želim, isto tako, deliti i radosti s njima.

Nakon pada Berlinskog zida čini se da su ideološki i duhovni zidovi postali još krvaviji, a materijalne i duhovne podele jačaju. Pjetro Perolin, drugi čovek Vatikana, za „Politiku” je preneo papine reči da je na delu fragmentalni treći svetski rat. I zaista, dogodio se rat na ukrajinskom tlu. Zašto se u savremenom svetu događaju sukobi među hrišćanskim narodima i vernicima?

Nažalost, barem se meni tako čini, ni kršteni ljudi, dakle hrišćani, nisu automatski slobodni od slabosti od kojih pate nehrišćani. Od hrišćana očekujemo primeran život, prema vrednostima Jevanđelja, a to su miran suživot, poštovanje bližnjih, ljubav prema njima, a ne mržnja prema svemu što je drugačije. To negativno sami smo sebi utuvili u glavu. Kada se ideologija, religija (hrišćanstvo u ovom slučaju), nacionalizam i nedostatak volje za dijalogom sjedine, tada dolazi do vrlo krvavih obračuna, pa i ratova, kao što je ovaj u Ukrajini. Ne mogu da se dovoljno načudim činjenici da su posle pada Berlinskog zida političari uspeli da podele Rusku Federaciju i Ukrajinu. Zašto sada, 30 godina kasnije, dolazi do ovog rata – nemam odgovora, barem s gledišta verskog posmatrača sa strane, za koga sebe držim. Bogohulno je opravdavati ovakav bratoubilački rat pozivajući se na hrišćanstvo i njegove vrednosti. Ako se koriste takve premise, onda tu nije reč o religiji u izvornom smislu, nego o manipulaciji verskim osećanjima. Nema veće vrednosti od ljudskog života, svakog pojedinog života, zato bi trebalo istrajavati u naporima za mirnim rešenjem problema, a ne pribegavati oružju.

U Evropi postoje dva snažna procesa: ponovno rađanje nacionalizama, odakle je ponovo isplivao nacizam, uz opasnost od unutrašnjeg raspada nacija i Evrope. Kako se u Savetu evropskih biskupskih konferencija, čiji ste potpredsednik, ocenjuju ova kretanja u vremenu stvaranja trećeg svetskog poretka i gde je u tome uloga religije?

Kao što sam već spomenuo, otkrili smo – nažalost, u negativnom smislu – koliko veliku i odlučujuću ulogu može da ima religija u stvaranju i oblikovanju društvenog poretka čak i u Evropi. Bili smo navikli da su teroristi i fanatici različite ideološko-verske pozadine od 2001. nadalje (napadi u Sjedinjenim Američkim Državama) i te kako uspešno manipulisali verskim osećanjima svojih sunarodnika. Međutim, to se sada pojavljuje i kod nas. Znamo iz istorije da su se u Evropi, posle velike reformacije koju je započeo Martin Luter, skoro 150 godina vodili strahoviti ratovi, većinom verski motivisani (Stogodišnji rat, Tridesetogodišnji rat itd.), ali su potpisivanjem Vestfalskog mira u zemljama Zapadne Evrope prestali verski progoni, ratovi i manipulacija religijom (barem u glavnim linijama). Mislim da bi bilo dobro kada bi i hrišćani slovenskih naroda smogli snage da potpišu neki mirovni dogovor da se neće ubijati međusobno. Makar to bilo, za početak, formulisano u obliku negacije: „nećemo se ubijati”, uz težnju uvek ka boljem, ka pozitivnom: da ćemo svi raditi na poboljšanju života naših pojedinih društava, na međusobnoj saradnji, razumevanju, ozdravljenju rana prošlosti i gradnji bolje budućnosti za naše nadolazeće generacije.

Istorijski gledano, Balkan je oduvek bio tlo rađanja svetskih sukoba. Svedoci smo svakodnevnih tenzija u ovom regionu. Pitanje Kosova, koje nije priznato od strane Vatikana, brine ceo svet kao potencijalno mesto sukoba građana dve religije.

Ne bih se složio s tim da se ceo svet brine zbog Kosova i problema oko njega. Brinemo se mi koji živimo ovde. Da pojasnim ukratko na šta mislim: kad sam radio na Filipinima, često su me pitali odakle dolazim. Znao sam da kažem: „Iz Jugoslavije.” (To je bilo pre njenog raspada.) Gledali su me čudno i pitali: „Gde je to?” Kad bih odgovorio: „U Evropi”, tada bi sa interesovanjem pitali: „U kojoj se savezničkoj državi Sjedinjenih Američkih Država nalazi Evropa?” Ako izvan Evrope – osim političara, vojnih analitičara ili novinara – malo ljudi zna gde je šta na ovoj planeti, zar mislite da ljudi širom sveta stvarno znaju gde su Kosovo i Srbija? Ali za mene to nije problem. Za mene je problem što smo opet zasuti vestima u kojima se govori samo o zveckanju oružjem, mržnji i lažima. Pitam se zar je zadatak nas hrišćana da po svaku cenu izbegavamo mogućnosti mirnog suživota. Zar je naš zadatak da uništavamo živote čitavih generacija i lutamo u tami bilo stvarnih, bilo imaginarnih opasnosti? Kad se Sin Božji, Isus Hrist, rodio, anđeli nisu pevali: „Naoružavajte se, spremite se za rat”, nego su pevali baš obratno: „Mir ljudima dobre volje ovde na zemlji!” Isus je pokazao da se može živeti u miru. Ali to košta, za to se plaća velika cena, nekada i cenom života. Međutim, nije samo Isus, Sin Božji, uspeo to da realizuje, nego i milioni ljudi širom sveta koji ne ratuju, koji grade mir. Mahatma Gandi, Martin Luter King, Sestra Tereza iz Kalkute, rođena u Skoplju – samo su neka od imena osoba koje su bile sposobne da mirnim putem sve čine radi ostvarenja boljitka društvenog života.

Na kojim principima ćete nastaviti rad sa SPC i patrijarhom srpskim Porfirijem?

Sa SPC i patrijarhom Porfirijem nastaviću rad na jevanđeljskim principima, koji su duboko ukorenjeni u našoj ljudskoj svesti i naravi. Bog nam nije dao neko neostvarivo Jevanđelje, već obratno. Bog je, kao čovek, ovde, na zemlji, u osobi Isusa pokazao da se može živeti sa svima koji su otvoreni za saradnju i miran suživot. Rekao sam na bogosluženju mog ustoličenja u Beogradu da želim sarađivati sa svim predstavnicima tradicionalnih crkava i verskih zajednica radi mirnog suživota. Isto tako, naglasio sam da ovo na poseban način važi za Srpsku pravoslavnu crkvu i njenog patrijarha, Njegovu svetost gospodina Porfirija. U pozdravnim rečima koje je izrekao u beogradskoj katoličkoj katedrali, patrijarh je, takođe, napomenuo spremnost za saradnju, za miran suživot. Mislim da je tu potvrđena ona linija koja se već godinama razvija u našem društvu, za koju se zdušno zalagao monsinjor Hočevar dok je bio u Beogradu, a to je: međusobno poštovanje i, po potrebi, saradnja u svim mogućim izazovima. Još bih samo ovom prilikom spomenuo i pitanje verske nastave u školama, gde već godinama radimo zajedno i usaglašavamo svoje stavove. Kratko bih dodao da je ista želja za saradnjom upućena i predstavnicima državne, gradske i lokalne vlasti. Tu sam da bismo radili zajedno.

Božić, kao najveći hrišćanski praznik, obeležava se 25. decembra po gregorijanskom i 7. januara po julijanskom kalendaru. Ovom prilikom Vama i svim katoličkim vernicima čestitamo ovaj najlepši praznik. Šta biste poručili svim hrišćanima?

Oko Isusovih jaslica vidimo pastire koji su predstavljali najugroženiji sloj tadašnjeg društvenog staleža. Nalazimo i mudrace kao predstavnike dalekih naroda koji su bili stranci i nisu pripadali izabranom narodu Izrailja. Zatim, tu su anđeli i arhanđeli, silna Božja nebeska vojska, koji se zajedno raduju daru koji je Bog dao ljudima u Isusu. Njihova pesma sve ispunjava. Priznajmo da ta pesma greje čak i naša srca dok ovih dana pred nama oživljavaju događaji prvog Božića. Primimo, stoga, vitlejemsku radost i ljubav. Otvorimo se božanskoj ljubavi koja se izliva na nas i darujmo je svojim bližnjima i svom najbližem okruženju. Neka ovaj blagdan bude obnova, obnova u ljubavi, metanoja, kako su znali govoriti prvi hrišćani. Božanska ljubav, koja je u Isusu došla među nas, neka nas osnaži i ohrabri kako laž i zlo u svetu i među nama ne bi više trovali ljude, već nas primljena božanska ljubav sve ispunila radošću. Budimo zato hrabri i recimo „ne” lažima! Recimo „ne” otrovu podela i mržnje! Recimo „ne” lažima koje se pričaju o nama, koje nas bole i truju naše živote, i ovde, u Srbiji, i u susednim zemljama! Recimo odlučno „da” božićnoj radosti!