Ispunio sam želju Suzan Zontag

Tomas Venclova, poznati litvanski pesnik i esejista, profesor Jelskog univerziteta,otvorio je ovogodišnji Sajam knjiga u Herceg Novom. Dosad je kod nas bio poznat po izboru pesama „Zimski razgovor(i)”, objavljenim u izdanju vršačkog KOV-a, dok će izbor njegovih eseja pod naslovom „Oblici nade” početkom sledeće godine objaviti izdavačka kuća Arhipelag.

Deo detinjstva i mladost proživeli ste u totalitarističkim zemljama. Danas su te zemlje slobodne. Kada se nađete u njima, da li osećate slobodu?

– Pre svega treba reći da je taj totalitarizam imao imao različite etape. Sećam se staljinističkog totalitarizma. Kada je Staljin umro imao sam 16 godina i moram priznati da sam verovao da je Staljin najveći čovek svih vremena. Verovali su, naravno, komsomolci. Njih u Litvaniji nije bilo mnogo, ali ja sam bio od onih koji su verovali. Veoma brzo sam promenio svoje poglede. I totalitarizam se promenio, izgubio je svoje zube, svoj staljinistički polet. Postalo je lakše. Osnovna razlika između prošlosti i sadašnjosti je u tome što danas mogu da dođem u Litvaniju kada želim. Činim to sve vreme.

U čemu se sastojala razlika između vašeg i sovjetskog totalitarizma?

Bila je neprimetna. S tim što je u oblasti kulture u Litvaniji bilo lakše. Npr. u Litvaniji sam mogao da objavim nekoliko poglavlja iz Džojsovog Uliksa. U Rusiji je to bilo nezamislivo. Takođe sam preveo četiri Borhesove priče. U Rusiji Borhes uopšte nije mogao biti objavljivan. U oblasti slikarstva moglo se upražnjavati nestandardno slikarstvo. U Rusiji, ako je neko slikao apstraktne ili nadrealističke slike, nije mogao da ih izlaže.

Kako je bilo u oblasti pozorišta i filma?

Slično. Lakše je bilo u Litvaniji. Uvek smo imali i još imamo dobre glumce. I sada, u nezavisnoj, slobodnoj Litvaniji pozorište je veoma dobro. U sovjetska vremena bio je veoma poznat i dobar režiser Miltinis. Studirao je u Parizu i predstavljao zapadnu pozorišnu školu. Bio je prijatelj Antonena Artoa i Marsela Marsoa. Imao je pozorište u provinciji, u manjem gradu koji se naziva Panevežis. U njemu se nalazilo najbolje pozorište u francuskom stilu u Litvaniji i jedno od najboljih u celom Sovjetskom Savezu.

Tranzicija u zemljama bivšeg Istočnog bloka je svojevrsni prelazak iz komunizma u kapitalizam – šta u tome vidite dobro, a šta loše?

Danas je kultura apsolutno slobodna, ali to stvara i određene probleme. Jer, kada je kultura slobodna niko više ne kupuje knjige. Čoveka više interesuje raznovrsna roba koje pre toga nije bilo, veća zarada, kupovina onog što želi. Dakle, tranzicija ima i svoje loše strane.

A da li u Litvaniji postoji postmodernizam?

Postoji. U priličnoj meri, s tim što među tim delima ne vidim dovoljno dobrih. Postojala je veoma dobra književnica Jurga Ivanauskajt koja je, nažalost, umrla. Ona je neko vreme bila budistkinja, putovala je na Tibet i uglavnom pisala o budističkim temama.

Kakva je situacija u poeziji?

U poeziji je situacija dobra. Imamo veoma dobrog pesnika Ajdasa Marčinasa. Čita se i kupuje više od mnogih drugih pesnika. Pesnici koji su stekli slavu u sovjetska vremena, po mom mišljenju, danas ništa zanimljivo ne pišu. Osim Marčinasa među mlađim pesnicima pomenuo bih Marjusa Ivaškjevičusa. I on je postmodernista i uporedio bih ga s ruskim piscem Platonovim. Jezički je neobičan. Napisao je i sjajnu komičnu dramu kabaretskog tipa. Video sam je u Beču i veoma mi se dopala.

Ima li novih, privatnih izdavačkih kuća?

Ima ih veoma mnogo i neke zarađuju ogroman novac. S druge strane, ako treba objaviti pesničku zbirku to obično sponzoriše Savez litvanskih pisaca. Naravno, prema svojim finansijskim mogućnostima.

Zanima me Vaš odnos prema Mediteranu. Kupili ste pre tri godine stan u Kotoru, provodite leto u njemu. Kako primate svoj Mediteran? U poeziji već ste se njim bavili, bio je česta tema vaših stihova.

Litvanija je od davnih vremena, iako je udaljena od Mediterana, pripadala krugu mediteranske kulture. Jer, imali smo barok, imali smo renesansnu arhitekturu koja je u načelu slična bokokotorskoj. Nešto slično po duhu imamo i u Vilnu. To je zbog toga što smo u XVI i XVII veku imali poeziju na latinskom, odnosno grčko-rimska, mediteranska tradicija u Litvaniji je uvek bila prisutna.

A kako primate Crnu Goru?

Pejzažno i mentalno podseća me na Čečeniju i na ruska kozačka sela. Na putu za Albaniju ja i moja žena zadržali smo se u Podgorici, gde sam imao književno veče posle koga su nam rekli da se tu još može jeftino kupiti kuća ili stan. Moja žena je u selu Mua našla stan s divnim pogledom na stari Kotor, u kome provodimo leto. Kotor mi služi da u njemu pišem poeziju, jer tokom školske godine u Americi nemam vremena za to.

Da li ste pisali i eseje na balkansko-mediteranske teme?

Nisam napisao ništa novo. Svojevremeno sam napisao jedan naslovljen sa „Balkan i Baltik” koji sam na jednom skupu u Zagrebu pročitao kao referat koji se svima nije dopao, mada je bio kritičan i pacifistički.

Zbog čega ste napisali knjigu o Vilnu?

Pre svega sam napisao Vodič po Vilnu. U jednom trenutku u Litvaniji je bio bestseler, tj. na prvom mestu, a Hari Poter na drugom, o čemu ću pričati unucima i praunucima, ako to doživim. Ali, to je bio običan vodič. Pokazao sam ga Suzan Zontag. Ona mi je rekla da sam je razočarao, da je od mene očekivala esejističku knjigu o Vilnu, jer su neki njeni preci poticali iz njega. Odgovorio sam joj da je Fernando Pesoa napisao sličan vodič po Lisabonu. Odgovorila mi je da je Pesoa veliki pesnik, ali da je napravio glupost i da ja ne moram da ponavljam sličnu glupost. I napisao sam esejističku knjigu o Vilnu, ali je izašla posle njene smrti.

Kakav je Vaš odnos danas prema ruskim piscima, s obzirom na to što onih sa kojima ste prijateljeveli nema više među živima?

Nažalost, više nema Josifa Brodskog koji je nesumnjivo bio najveći ruski pesnik druge polovine XX veka. Nema nikog ko bi mu bio do kolena, da tako kažem. Njega nema, ali ima prijatelja Brodskog i mojih koje srećem, kao što su Jevgenij Rejn i Jelena Švarc. Oni su dobri pesnici, mada ne veličine Brodskog.

A da li poznajete nekog od mlađih?

Nadam se da ću se uskoro u Moskvi sresti s Timurom Kibirovim. On je pesnik parodijskog tipa. To što piše često su travestacije starije ruske poezije. Poseduje izvanredno osećanje za humor. Istovremeno to je veoma skeptična, čak tužna poezija. Ima i nekoliko drugih, posebno bih istakao Gandlevskog, mada to nije ono čega je u ruskoj književnosti bilo. 

U ovoj školskoj godini predavaćete na Jelu ruske avangardne pisce. Da li u Americi postoji interesovanje za njih?

Reč je, pre svega, o mojoj zainteresovanosti za njih, međutim u Americi na dobrim univerzitetima i u naučnim časopisima uvek je postojalo interesovanje za ruske pisce. Moglo bi se reći da postoji čitava industrija koja se bavi Dostojevskim. Mnogi obrazovani Amerikanci poznaju Dostojevskog, ali i Tolstoja. Uvek je postojalo interesovanje za Mandeljštama, Pasternaka, Cvetajevu koja je takođe neka vrsta feminističke industrije.

Šta mislite o slovenskoj avangardi u poređenju s evropskom, francuskom, nemačkom? Da li ste se bavili nekom od njih?

Bavio sam se, naravno. Posebno me zanima Gombrovič, krajnje neobična ličnost. Nečeg kao što je on nema ni u Rusiji, nema ga nigde. O njemu sam držao predavanja na Harvardu.

Postojala je i tzv. Vilnjanskaavangarda, kojoj je pripadao Česlav Miloš. Pisao je veoma dobru poeziju u tom stilu koja se može upoređivati s nekim pojavama engleske, francuske poezije.

Da li je u Americi poznata Krakovska avangarda, recimo Pajper i Pšiboš?

Malo. Držao sam i o njoj predavanja na Harvardu.

Već godinama interesujete se za Cvetajevu. Zbog čega?

Cvetajeva je ogromna pesnikinja, tačnije pesnik, jer bi se bunila da je nazivamo pesnikinjom. Međutim, ja više volim Mandeljštama, Ahmatovu, Pasternaka nego Cvetajevu. Time se razlikujem od Brodskog koji ju je smatrao najvećim pesnikom svih vremena i znatno boljom od drugih ruskih pesnika njenog vremena.

Da li ćete uskoro da objavite novu zbirku pesama?

Zbirku obično objavljujem svake sedme godine. Mislim da još uvek nemam dovoljno pesama. Kompletiraću je otprilike za tri godine.