Paštrovići kao galsko selo za rimsku Propagandu

Posle katoličkog Tridentskog koncila (1645–1653) Rimska kurija, u svojoj strateškoj kampanji potčinjavanja istočnih, pravoslavnih crkava papskom autoritetu, sedam decenija nije imala centralnu instituciju za takav projekt. Veliki posao sjedinjavanja (unijaćenja) „raskolnika” ili „šizmatika” sa papskim prestolom i katoličkim dogmatom uspela je da institucionalizuje nova katolička sila, jezuitski red, legalizovan 1540. godine.

Papa Grgur Petnaesti (1621–1623), jezuitski pitomac, 22. 6. 1622. osniva Kongregaciju za propagandu vere (dalje: Propaganda) koja će početi da rukovodi ne samo operacijom unijaćenja pravoslavnih, već i borbom protiv protestanata, kao i svim katoličkim misijama i misionarima u svetu.

Drugi jezuitski đak, misionar Frančesko Leonardi, javlja Propagandi iz Maina kod Budve, 10. 10. 1640. da „na području od Carigrada do Istre i Hrvatske, pet šestina svih hrišćana sačinjavaju Srbi” (M. Jačov, Spisi Kongregacije...).

Na pragu Istoka, za planirani  papski prodor stajao je, dakle, srpski „šizmatični” korpus sa centrom u Peći. Projektovana kapija za Pećku patrijaršiju bile su Crna Gora i Zeta, sa mitropolijskim sedištem na Cetinju, a bravu te kapije trebalo je otključati u Paštrovićima, plemenu stacioniranom uz obalu od Bara prema Budvi, na teritoriji Venecijanske (Mletačke) republike.

Prvi pokušaj unijaćenja Paštrovića, 1609. pod operativnom komandom barskog nadbiskupa Marina Bicija neslavno je propao.

Dve godine posle uspostave Propagande, u njenom arhivu beleži se vest o Paštrovićima. Zadarski nadbiskup Otavijano Garzadori, javlja posle kanonske vizitacije u zetskom primorju kako je jedan franjevac, rodom Paštrovac, osnovao u Paštrovićima utočiste za siromahe i preveo na rimokatoličku veru 25 tamošnjih pravoslavnih porodica.

Sledeće, 1625. godine Garzadori javlja oprečnu novost: izvesni franjevac propovedao je Paštrovićima kako se „svako može spasiti u svojoj veri”, poučavajući ih da im je zamajavanje oko konverzije suvišno, jer, ako se vernik potrudi, ionako je svaka religija pogodna za spasenje duše. Kad se nađe takav, franjevac kontraš, onda je to spektakl: Garzadori ga je zaključao u zadarskom zatvoru, čekajući da mu Kurija presudi.

U trećoj deceniji 17. veka unijaćenje i katoličenje pravoslavnih Srba u Boki i Paštrovićima izvođeno je iz Kotora.

Terenski operativac bio je Đovani Paskvali, vikar kotorskog biskupa Vićenca Buće, potomka plemićke porodice čiji su članovi (Nikola i Mihailo) bili važni službenici na dvoru cara Dušana!!! Paskvalijevo i Bućino pismo Propagandi ponavljaju uobičajeni misionarski obrazac: preteranu samohvalu o uspehu misije i kuknjavu zbog opasnog pentranja po kršu i velikih troškova u novcu.

Paskvali javlja kako ispravlja „lažne dogme i beskrajne zablude šizmatika”, ali i „stalno kljuka pravoslavnog prelata i dariva njegove sveštenike i kaluđere“ da mu ne bi  smetali u misionarskom radu.

„Ton Paskvalijevog pisma upravo je očajan. On ne samo da gladuje, nego je kao iznureni šezdesetogodišnjak, jašući po onim vrletima, pao s konja i slomio ruku koju nosi u zavoju već dva meseca” (J. Radonić, Rimska kurija...).

Buća nadgrađuje, spinuje ovu priču, koja je trebala da impresionira dozlaboga škrtu Propagandu i Frančeska Ingolija, njenog svemoćnog sekretara (1622–1649), tvrdeći, maštovito, da je Paskvali „preveo na katoličku veru starešinu cetinjskog”.

U Paskvalijevom dopisu koji je u Propagandi zaveden 5. 6. 1627. piše da Srbi iz Luštice, Krtola i Lješevića lepo primaju biskupa Buću, ali čim on ode „peru oltare na kojima je služio i pozivaju njihovog pravoslavnog vladiku da ih ponovo osveti“.

Tridesetih godina tog, 17. veka mučenog Paskvalija nasleđuje „sposobni” misionar don Đorđe Vušković koji je, po naređenju Ingolija, trebalo da radi „sporazumno” sa biskupom Bućom.

U aprilu 1636. Buća javlja Propagandi da je, po njenoj naredbi, nekoliko puta odlazio u Paštroviće, i uporno traži da mu se refundiraju troškovi puta i troškovi „primanja i gošćenja njihovih predstavnika”.

Napominje da su neki od Paštrovića voljni da se oslobode cetinjskog episkopa „jer im naplaćuje duhovne funkcije”. Propagandi je stigla i informacija kako je kotorski providur (guverner) Molino izjavio da „srpsko-pravoslavne vladike dolaze iz Turske, u pratnji Turaka (janjičara) i kupe teške mirije (poreze) od naroda”.

Buća kaže da se 5. 4. 1636. sastao Zbor Paštrovića, u prisustvu providura Molina i odlučio da uputi delegate u Rim koji bi priznali papu za svog duhovnog poglavicu s tim da „zadrže svoj grčki obred”. Nešto posle Molino javlja da je paštrovska delegacija spremna za put ali su joj „potrebna sredstva” (taliri).

Oko 1. marta 1637. Buća, sa dvojicom paštrovskih delegata i jednim kaluđerom odlazi u Veneciju, prestonicu Mletaka i nezaobilaznu stanicu gde se izdaju „pasoši” za Rim. Ponovila se priča iz 1609. godine: delegacija je zaglavila u Veneciji čekajući dozvolu za put u Rim i konačnu odluku Zbora Paštrovića koja je, očito, bila protivna uniji, ali, za Rim je produžio samo biskup Buća. Stvar je propala.

U međuvremenu tročlanoj paštrovskoj delegaciji nestalo je para, pa su zamolili papskog nuncija u Veneciji za pomoć. Ovaj se zbog toga obraća prefektu Propagande u Rimu koji odlučuje da nuncije trojici delegata isplati 50 talira. Početkom juna nuncije javlja Rimu da će izvršiti isplatu, ali čak tri meseca kasnije, negde u septembru, „krajem leta ili početkom jeseni”, novac još uvek nije bio izručen, pa su dvojica delegata napustila Veneciju, osim jednog, upornog, koji „u poznu jesen” još uvek traži onih imaginarnih 50 talira. Nuncije, tobož nepoverljiv, sumnja da ovaj ne bi dao ostaloj dvojici njihov deo, a Ingoli pohvaljuje takav rezon nuncija. Na kraju, nuncije iz Venecije, 21. 11. 1637. javlja Ingoliju da je isplatio molećivom delegatu samo 10 dukata, „da bi ga umirio” pošto ionako nije imao para za povratak u Paštroviće.

Radonić rezonuje da je na odluku Zbora verovatno uticala i taština i ljubomora onih Paštrovića koji nisu otputovali na ekskurziju, pa još „besplatnu”: „Delegacija za uniju pošla beše za Italiju ne toliko iz verskih pobuda koliko da vidi Italiju i Rim o trošku Kongregacije... ostavivši dosta nezadovoljnika... ljutih i kivnih na one koji su otišli na put”.

Na scenu zetskog primorja i crnogorskih brda stupa pomenuti jezuitski diplomac, Trogiranin Frančesko Leonardi, favorit Ingolija, maestro misionarske taktike i metodologije. Stigao je u Kotor u vreme kad se kotorski biskup Buća zamajavao u Veneciji sa trojicom paštrovskih poklisara.

Odmah je shvatio da su se njegovi prethodnici zapleli oko Paštrovića kao Cezarove legije oko nepokornog galskog sela. I da treba okrenuti smer akcije, izaći iz začaranog kruga i dignuti pogled ka Lovćenu.