Pare za Ukrajinu otišle u vetar

Prošlonedeljna poseta ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog Vašingtonu i njegovi razgovori s najvišim američkim zvaničnicima samo su još jedna potvrda činjenice da je rat u bivšoj sovjetskoj republici odavno prevazišao okvire lokalnog sukoba i pretvorio se u prekretnicu u međunarodnim odnosima, ne samo na relaciji SAD–Rusija već i u globalu. Uostalom, o tome kazuje i istovremena poseta bivšeg predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Pekingu.

Takođe, najavljena nova američka pomoć Ukrajini u naoružanju, vredna čak dve milijarde dolara, svedoči da planeri u Pentagonu nisu zadovoljni razvojem prilika na bojištu i da su spremni da svog saveznika podrže u meri koja svet dovodi na samu ivicu novog velikog rata.

Ipak, neka granica je postavljena. Kako je nakon susreta sa Zelenskim u Vašingtonu istakao američki predsednik Džozef Bajden: „SAD su Ukrajini dale sve što joj je potrebno da bi se odbranila: tenkove, oklopna vozila, artiljeriju, municiju... Učiniti više moglo bi da dovede do velikih nesuglasica unutar NATO-a, Evrope, pa i ostatka sveta. Stotine sati sam potrošio na ubeđivanje saveznika širom planete da pomognu Ukrajini. Ali niko ne želi treći svetski rat”, zaključio je na konferenciji za štampu.

A neke posledice već su vidljive. Kako je ovih dana izjavio francuski predsednik Emanuel Makron, Evropa mora da se izbori za veću samostalnost u okvirima NATO-a. „Moramo da štitimo sebe, obezbedimo tehnološku nezavisnost od SAD, takođe i autonomiju na planu odbrane. To bi nam omogućilo konkretniji i samostalniji status u okvirima alijanse. Za to nema alternative.”

Pokušaj Zapada da Ukrajinu iskoristi za nastupanje ka ruskim granicama pokazao se kao – neuspešan. I što je još gore, zaista je doveo do podela u okvirima Evropske unije, glavnog američkog saveznika. Vlada u Kijevu ne samo da nije uspela da osvoji naklonost Evropljana nego je mnoge ozbiljno distancirala od sebe. I sve to, uglavnom, zbog besmislenosti rata koji vodi još od 2014. godine.

Svaki sukob završava se nekim pregovorima pa će i ovaj ukrajinski. Već sada je moguće proceniti kako bi mogao biti okončan: Ukrajina će sigurno ostati bez Donjecke i Luganske republike, Hersonske i Zaporoške oblasti. Sve ostalo vodilo bi u katastrofu nesagledivih razmera. Da li će joj (barem delu preostalom van ruskog uticaja) kao uteha biti ponuđeno članstvo u NATO-u, ostaje da se vidi. Za skoro priključivanje EU šanse su (sudeći prema izjavama pojedinih evropskih lidera) prilično tanke. Ne treba smetnuti s uma da će o tome imati šta da se pitaju Poljska, Mađarska, Rumunija… A svi pomenuti već ozbiljno gledaju na pojedine ukrajinske regione kao na „istorijski” svoje.

Ipak, ostaje da lebdi pitanje da li je moglo drugačije. Jasno je da bi onih 65 milijardi američkih dolara obećanih Zelenskom za rat značajno pomoglo Ukrajini da u miru podiže svoju privredu. Ali to bi onemogućilo proizvođače naoružanja sa zapadne strane Atlantika da zgrnu ogromne profite. A ne zaboravimo, upravo su oni ključni igrač u svakom vojnom sukobu.

Značila bi joj jednako i pomoć Evropljana koji su bezglavo srljajući u sankcije protiv Rusije sami sebi, kako neko reče – pucali u noge. Ovako, sve je otišlo u vetar, razoreni su privredni objekti, infrastruktura, stradali su nevini civili… Za predstojeći oporavak pomenute pare (već potrošene) sigurno neće biti dovoljne. A pri tome, neposredni sused – Evropa – tek treba da nađe izlaz iz krize koju je sama sebi nametnula.

S druge strane, kako navode stručnjaci, ekonomija Rusije neće propasti, mada će njen rast svakako biti usporen. Naime, ako je pre svega 12 meseci prognoza rasta ruske privrede za 2022. iznosila 2,8 odsto, sada se očekuje njen pad oko četiri procenta. Istovremeno, prognoza za 2023. iznosila je dva pozitivna procenta, a sada je, usled vojnih dejstava, i ova brojka procenjena na minus četiri odsto. Ovo svakako ne predstavlja ekonomski krah, ali kada to traje dve uzastopne godine, udar je ozbiljan. Ruska privreda neće biti upropašćena, sve pomenuto neće uticati ni na vojna dejstva. Ali će – zaboleti. I dugoročno gledano moglo bi da utiče na ekonomski rast Rusije pošto će odvratiti strane investitore od ulaganja.

Kada je Velika Britanija istupila iz Evropske unije (31. januara 2020) malo ko je slutio da će posledice tog čini biti toliko dalekosežne. Ostavljena na cedilu, Evropa kao da se našla u bezizlazu. Šavovi koji su decenijama spajali države tek oporavljene od velikih ratova počeli su da pucaju. Krivica naravno nije bila na Britancima željnim čvršćeg saveza s prekoatlantskom SAD, a nije bila ni na ostatku kontinenta. Jednostavno, kao da je došlo do prezasićenja projektom začetim 25. marta 1957. kroz Evropsku ekonomsku zajednicu.