Rat uzdrmao i Ukrajinu
Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko nameran je da zatraži međunarodne garancije za teritorijalnu celovitost svoje zemlje, prenela je u sredu internet agencija Njuz.ru. Posle nedavnih dešavanja u Gruziji i jasno iskazane odlučnosti Južne Osetije i Abhazije da svoju nezavisnost, izvojevanu ratovima polovinom devedesetih godina prošlog veka, potvrde i priznanjem Moskve, nesumnjivo je da preraspodela strateških interesa u Evropi, koja je u toku, neće proteći tako glatko.
Prema Juščenku, „model kolektivne bezbednosti najbolja je garancija nacionalne bezbednosti i suvereniteta bilo koje države”. Interesantno je, međutim, da se šef ukrajinske države u svom viđenju kolektivne bezbednosti neskriveno oslanja na parametre nekadašnjeg „hladnog rata”. Naime, pod „međunarodnim garancijama” Juščenko ne podrazumeva one koje mu pružaju Savet bezbednosti UN ili druge međunarodne organizacije, koje se bave zaštitom mira u svetu, nego isključivo takve koje bi mogle da mu pruže SAD i NATO. Dakle grupacija država politički i vojno suprotstavljenih bivšoj sovjetskoj matici – Rusiji.
Podsetimo, po sticanju nezavisnosti 1991. i odricanjem od nuklearnog naoružanja 1994. Ukrajina je za svoju teritorijalnu celovitost i suverenitet obezbedila garancije pet stalnih članica SB UN – SAD, Rusije, Kine, Velike Britanije i Francuske. Nema sumnje da je vidljivo nepoverenje Juščenka u moć vrhovnog tela svetske organizacije uzrokovano jednostranim strateškim okretanjem njegove zemlje ka Zapadu, i strahom od posledica koje bi ovo moglo da prouzrokuje. Ukrajina je (posle Rusije) najveća evropska zemlja, sa oko 50 miliona stanovnika i drugom po veličini armijom na Starom kontinentu. Svako ugrožavanje evropske ravnoteže od strane takve sile definitivno bi izazvalo nesagledive posledice.
Ali problem nije samo u odnosu bivše sovjetske republike prema spoljnom svetu, bivšim i sadašnjim strateškim partnerima, i onima pod čije okrilje stremi. Naime, prema mišljenju mnogih analitičara, ukoliko bi nastavila konfrontaciju sa Rusijom, Ukrajina bi mogla da nestane kao država kakva je sada. Prema analizi ukrajinskog Instituta za proučavanje Rusije, „glavnom poukom neslavno okončanog rata Gruzije protiv svojih pobunjenih republika mogla bi biti činjenica da svako suprotstavljanje Rusiji na postsovjetskim prostorima, posebno na teritorijama gde živi većinsko Moskvi lojalno stanovništvo, ne može da obezbedi efikasnu izgradnju države, naprotiv, ugrožava njenu teritorijalnu celovitost. Eventualni sukob sa Rusijom pre će produbiti raskol u ukrajinskom društvu i zapretiti opstanku i same ukrajinske države, nego što će je konsolidovati”.
Juščenko je i sam svestan da mu okolnosti baš i ne idu naruku. Uostalom, prošlonedeljne gromoglasno izrečene pretnje Kijeva da brodovima Ruske crnomorske flote koji su učestvovali u akcijama protiv zvanične Gruzije, neće dozvoliti povratak u luku Sevastopolj, kao da su otišle u vetar. Ukrajinski predsednik zna i da su mu vrata u NATO, za sada, samo odškrinuta, ali ne i otvorena. Pojedinim evropskim članicama alijanse svakako ne odgovara da u svoje redove prime tako moćnu državu, čije će prisustvo svakako uticati na ravnotežu u okviru saveza, a ponekog sada važnog člana, moguće, i baciti u zapećak. Pogotovo ako se ta nova država više veže za vašingtonsku administraciju nego za briselske birokrate.
Ukrajinskom predsedniku nedostaje i podrška na unutrašnjem planu. Sukob u Gruziji poremetio je ionako krhku političku strukturu u zemlji. Premijer Julija Timošenko vešto je izbalansirala na „kavkaskom slučaju” pustivši Juščenka da se sam „zaleće” u bespogovornoj podršci američkom protežeu Sakašviliju. Naravno, iz predsednikovog kabineta su usledile optužbe za izdaju državnih interesa, „prelazak na stranu Rusa za milijardu dolara”, pa čak i insinuacije da upravo Timošenkova stoji iza svojevremenog trovanja Juščenka.
Da li će Ukrajina postati kolateralna šteta kratkotrajnog ali žestokog rata na Kavkazu, pokazaće se uskoro. Da bi zadržao vlast Juščenko će, po svoj prilici, morati malo da pogne glavu. Eventualni, još jedni, prevremeni parlamentarni izbori (prošli su održani 2007), definitivno bi predsednički blok „Naša Ukrajina”, a moguće i njega samog, premestili u opoziciju.