Zlato u pustinji

Umesto pretpraznične atmosfere, slike irvasa, deda mrazova, snežnih idiličnih predela i davno zaboravljenih „romantičnih” prazničnih kadrova sa malog ekrana, dobili smo vrele scene sa sega-mega katarskog stadiona, usijane lopte koja iz penala cepa mrežu najboljih, potpuno poremetivši nam koncept decembra na televiziji, izmeštajući nas iz realnosti i unoseći nam zbrku u glavu, kalendar... i bar malo skrenuvši nam pogled sa nekih drugih usijanih gorućih područja gde takođe grmi i seva... Zaista je Mesijeva i Mbapeova lopta bila brza i munjevita kao metak. Okupila nas je ispred ekrana, baš kao nekada novogodišnji program. Jer, koga ne bi ponela magija i euforija sa Prvog programa nacionalne nam televizije. Svo ono bleštavilo, sjaj i bogatstvo koje isijava sa ekrana... iz katarskog peska... i sa stadiona koje više podseća na koncert „Gans en rouzisa”... Lepi tetovirani fudbaleri, sa ukusom dizajnirani dresovi, ispeglani kadrovi u „haj-tek” reportažnim kolima... Katarski spektakl uneo nam je dinamiku u monotone živote, u nedostatku drugih zabavnijih, visokoprodukijskih šou programa na TV... i poremetio nam biološke časovnike, razbudio iz zimskog sna... ugrejao kada radijatori više ne rade nego što rade... I kada nas šibaju severac i beogradska nemilosrdna košava, protresavši dobro prašnjavi milje i nasleđene zavese iz dotrajalih prozorskih okana koji vazda čekaju bolje dane da budu zamenjeni.

Uživali smo u nedelji spektakla, ne samo fudbalskog, nego pre svega televizijskog, koji je zasenio sve Evrovizije, novogodišnje programe, rijalitije... i možda nas, bar po broju gledalaca kraj TV ekrana, podsetio na nekadašnji slet... kada smo svi disali kao jedno. Odbolovali smo vrlo brzo poraz reprezentacije, ali i pobedu prvih komšija... I bar na trenutak zaboravili na neku drugu ratnu retoriku. Bar tako smo se ponadali. Ali, avaj... Opet u našim srcima i u „novinarskim” mozgovima probudile su se one iskonske podele! Pa su se politika i višedecenijska mržnja ponovo preselile na fudbalski teren. Kada već nema „naših” i „vaših”, podelili smo se na one koji navijaju za Francuze – saveznike i one koji su uz Mesija, Argentince, „ustaške jatake”. Sportski komentatori su se dobro držali, dok su se društvene mreže opet zatresle. I novi Instagram „apdejt”... Ništa bolji nisu bili ni profesionalni sportisti... Dok je jedan časno otišao u neki bolji nebeski svet, drugi su se ponašali, u skladu sa novim vremenom, nesportski... Neki su bacali protivničke dresove u đubre, neki su pevali nacionalističke pesme, neki su provocirali pred budnim okom kamere. I, opet, neke druge emocije nadvladale su one antičke, olimpijske, sportske... Ljudsko zlo, zavist i mračne strane uma ponovo su na terenu gde bi trebalo da se veliča veština. Ako sportski duh nije pobedio, kako da očekujemo fer ponašanje u drugim sferama života. Ako zlatni pehar ne doživljavamo kao svetinju, kako ćemo onda i druge životne „medalje”. Da li će i veštačko inteligentni bot Ilona Maska prepoznati ovu emociju. Da li će nas novi čet-sagovornik učiniti pametnijim i boljim ili podržati u podeli, zavisti i mržnji... 2023. će nam doneti te odgovore.