Argentina, nulti čas

Specijalno za „Politiku” iz Buenos Ajresa

Božić je u Argentinu stigao ove godine nedelju dana ranije, a Lio Mesi nije morao da kači bradu od pene, ni da oblači crveni ćurak, da bi postao Deda Mraz. Želje su ispunjene svima, iako je doneo samo jedan poklon – treću titulu fudbalskog prvaka sveta.

Nekom to može da deluje malo da bi usrećilo četrdeset šest miliona ljudi, ali tako može da misli samo onaj ko ne zna da je za Argentince fudbal mnogo više od sporta, više od igre, od masovne razonode, pa čak i od one besmrtne Peleove definicije „najvažnije sporedne stvari na svetu”. Ako su glavni nosioci nacionalnog ponosa poodavno na onom svetu – Borhes, Fanđo, Favaloro, Bonavena, Gardel, Piacola, Evita, Maradona – ono sporedno, pa čak i trivijalno, postaje stožer sreće, utkano u Mesijev dres s brojem deset koji već nedeljama nose sva argentinska deca.

Niko ne igra fudbal kao Argentina! Ni komšije Brazilci, ni moćni, oholi Englezi, ni multietnički Francuzi, ni balkanski čarobnjaci Hrvati, ni sve bolji Ameri, Australijanci, Japanci, ni opasno lakonogi Afrikanci; ko se još posle ovog Mundijala seća Nemaca, Španaca, Portugalaca, Holanđana, Belgijanaca? Fudbaleri nijedne zemlje koja Argentini decenijama trlja nos – opravdano ili ne – zbog politike, ekonomije, korupcije, nasilja, trgovine drogom – nabijajući joj kolektivni kompleks istorijskih gubitnika koji to ne bi trebalo da budu, ne mogu ni pertle da vežu „buvi” Mesiju, a kamoli da zaustave njega i ekipu koju je tako znalački i srčano predvodio.

Dva sna su konačno dosanjana u prošlu nedelju: onaj kolektivni, terapeutski, koji je narodu podelio najbolju vakcinu protiv svih boljki i nedaća, izvukavši kolektivni i individualni ponos iz mračnih laguma satkanih od loših vesti; i onaj makijavelistički – koji su političari i mešetari tri nedelje potajno sanjali u nadi da će se na talasu neobuzdanog izliva radosti bar još neko vreme izmigoljiti narodnom nezadovoljstvu. Nije im se, doduše, ostvarila luda želja da Mundijal večno traje kao konačna svenarodna anestezija, ali poklonu se zubi ne gledaju.

U istoriji Argentine nikad se više ljudi nije iskupilo na jednom mestu da javno pokaže svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, kao u nedelju, 18. decembra: preko dva miliona Argentinaca provelo je na ulicama Buenos Ajresa celo po podne i dobar deo noći u neobuzdanom veselju zbog pobede na fudbalskom Mundijalu u Kataru. Možda je nagomilavanje loših vesti – od niza nekoliko nekompetentnih i moralno sumnjivih vlada, preko kovida 19, inflacije, ekonomskih briga, do drastične polarizacije društva koja onemogućava svaki dijalog i eventualni društveni dogovor – tražilo bar jednodnevnu sveopštu katarzu trpeljivih i ćutljivih.

Nije bilo nedeljne mise po crkvama, jer se u to vreme u Kataru igrala finalna utakmica; nije bilo taksija ni za lek, a većina linija gradskog saobraćaja prosto nije radilo; moje inače mirne i vaspitane komšije su se iznapijale još u rano prepodne da bi se bukvalno onesvestili u sumrak od tolikog veselja; četrdeset pet hiljada Argentinaca je na stadionu u Dohi gledalo finalni meč; znam vlasnika trafike iz moje ulice koji je prodao svoj kamion kojim dobavlja robu da bi sebi platio petodnevni put u Katar. Njegov primer očito su sledile hiljade ljudi koji su nekako kolektivno predosetili da je ovo pravi čas, da se sada može, da će se konačno ići do cilja, bez ispadanja na pretposlednjoj ili poslednjoj krivini. A posle Katara – može i potop.

Sredovečni advokat s relativno uspešnom praksom u imućnoj četvrti grada rekao je kroz suze da je dan kad je Argentina po treći put postala prvak sveta u fudbalu ne samo najsrećniji nego i najvažniji dan njegovog života; ni supruga, ni dva sina, ni ćerka nisu tome imali šta da prigovore.

Nikad neću dokučiti otkud ljudima – od sedam do 77 godina – tolika snaga na kraju jedne duge, teške godine da čitav božji dan kao mahniti skaču u mestu, viču dok ne izgube glas, pevaju navijačke pesme (bukvalno nema nikog ko ih ne zna), ljube se i grle s neznancima, zaboravljajući na pandemiju, na upalu mišića, i na vešte džeparoše, ne hajući što su bukvalno sve gradske službe prestale da rade jer je sad vreme za veselje. Svi otvoreni kanali prenosili su uživo slike tog veselja koje je, jutro posle, kad su se duhovi malo smirili, pokazalo i svoje tamno lice: opljačkane radnje, razvaljene izloge, demolirane i pokradene automobile, vandalizovane javne objekte – kao da veselje i gnev imaju isti predznak.

Prvi put posle mnogo vremena svi su bili na istoj strani – onoj Mesijevoj. Ljudi su u beskonačnost ponavljali pred kamerama reportera da tog dana nisu važne ni klupske boje, ni ideološki rascep, ni ko je bogat a ko siromašan, ko je beo a ko ne baš, svi ujedinjeni veseljem.

Jedan televizijski reporter sasvim je ozbiljno upitao selektora argentinske reprezentacije Skalonija da li je osetio Maradoninu pomoć sa neba u odlučujućim trenucima poslednje utakmice. Plakat sa likom Mesija, u njegovom rodnom Rosariju, razvijen onog časa kad je poslednji penal dao pobedu Argentincima, protezao se od vrha zgrade čitavih dvanaest spratova naniže.

„Baš me briga za inflaciju!”, moglo je da se pročita na velikom transparentu, u blizini Obeliska, simbola grada Buenos Ajresa. Mediji su upotrebili neobičnu reč da opišu najveće slavlje – „masovni odušak”. Kao da je samo pehar u rukama Mesija i drugova mogao da oslobodi sve ono što se godinama držalo u duši, što se trpelo ćutke i stoički, s tolerancijom koja nama strancima deluje neiscrpno.

Kada je vojna diktatura konačno srušena, a Raul Alfonsin postao demokratski izabrani predsednik Argentine, na ulice Buenos Ajresa je izašlo između milion i milion i po ljudi; jedan veliki tenor – Lučijano Pavaroti – i jedan ojađeni otac koji je tražio pravdu za svog postradalog sina, izvukli su na ulice po milion portenja. Ni Mario Kempes 1978, ni Dijego Maradona 1986. nisu uspeli da s peharom u ruci izmame toliko sveta; kao da je za to bilo još rano, kao da „odušak” još nije bio toliko potreban kao u ova globalno licemerna vremena.

Mnogi će dionizijsku proslavu Mesijevog mundijala videti kao samo još jedan izliv one tipično latinskoameričke fudbalske strasti; ali treća pobeda na Mundijalu deli Argentinu na pre i posle. Treća zvezdica na dresu nacionalnog fudbalskog tima označava nulti čas za buduću Argentinu koja ponovo počinje da veruje da David nekad može da pobedi Golijata, ne samo u biblijskoj priči.