Čovek i zver

Jednog majskog dana 1943. godine u jasenovačkom ustaškom logoru smrti, na ivici zajedničke grobnice zaklanih Srba, dolazi do bliskog susreta dželata i žrtve. Žrtva – Srbin Vukašin Mandrap iz hercegovačkog sela Klepci bio je svestan da će za koji trenutak napustiti ovaj svet. Nije pokazivao strah. Gledao je s visine i s prezirom na dželata. Moglo bi se reći „smrt ga gleda, on se na nju smeje”. Dželat je dvadesetih godina, poreklom je iz Šibenika, pripada jasenovačkom ustaškom zdrugu. „Krasi” ga najveći broj Srba u jasenovačkom logoru zaklanih „srbosjekom”, nožem specijalno dizajniranim za klanje Srba.

Dželatu se nije svidelo držanje žrtve i hteo je da ga ponizi pred smrt. Odsekao mu je jednu ušnu školjku i bacio je u jamu. Krv se slivala niz vrat. Zahtevao je od žrtve da kaže „živeo Ante Pavelić”. Žrtva ga je s prezirom pogledala i ćutala. Dželat je odsekao i drugu ušnu školjku i bacio je u jamu. Krv se slivala niz drugu stranu vrata. Dželat je prineo „srbosjek” korenu nosa žrtve i zapretio da će mu odseći nos ukoliko ne izgovori „živeo Ante Pavelić”. Tada se dešava nešto što se ne susreće ni u legendama antičke Grčke. Vukašin izgovara reči koje ga odvode u večnost: „Samo ti, dijete, radi svoj posao”.

Dželat je ovim odgovorom bio iritiran do te mere da je počeo bukvalno da kasapi žrtvu: rasekao mu je grudni koš i trbušnu šupljinu i vadio mu organe i bacao u jamu – srce, plućna krila, creva, jetru, slezinu. Zatim je u jamu bacio i leš žrtve.

Psihofizički zamor doveo je dželata iz manijakalnog u depresivno stanje. Napustio je „radno mesto” i otišao da se odmori. Pokušao je da zaspi, ali čim bi sklopio kapke javljali su mu se likovi poklanih Srba. Halucinirajući, čuo je i Vukašinov glas i reči: „Samo ti, dijete, radi svoj posao”. Ova audio-vizuelna halucinacija donosila je dželatu velike neprijatnosti, zbog kojih je otišao u psihijatrijsku ordinaciju u kojoj je radio psihijatar dr Zec.

Ustaše su u Sarajevu u maju 1943. godine napravile veliku raciju i pohapsile nekoliko hiljada Srba, među njima i psihijatra dr Zeca, i doterale ih u Jasenovac na klanje. Pošto su u jasenovačkom logoru ustaški dželati povremeno imali psihološke tegobe, dr Zeca su smestili u psihijatrijsku ambulantu.

Dželat je došao u ordinaciju, zapretio dr Zecu ubistvom ukoliko nekom otkrije da je dolazio kod njega i ispričao mu celu priču o ubistvu Vukašina Mandrapa i audio-vizualnim halucinacijama (simptomi teškog duševnog oboljenja). Doktor je pažljivo slušao dželata, propisao mu lekove i savetovao ga da neko vreme ne odlazi na „radno mesto”. Tri meseca kasnije dželat je izvršio samoubistvo. Doktor Zec je uspeo da se izvuče iz jasenovačkog pakla i posle rata je učestvovao u formiranju Medicinskog fakulteta u Sarajevu, a jedna bolnica je nosila njegovo ime. Srpska pravoslavna crkva proglasila je Vukašina Mandrapu za sveca.

Dva homo sapiensa, na malom prostoru za kratko vreme, brzinom svetlosti, evoluirala su – jedan na pijedestal čoveka, a drugi se spustio u brlog zveri.

Ovu priču, koja je autentična (dr Zec je krunski svedok), završićemo latinskom sentencijom Homo homini lupus est i stihovima „Boj se onog ko je sviko bez golema mrijet jada”.

Prof. dr Slobodan Čikarić,

univerzitetski profesor u penziji